Učenica drugog razreda srednje škole živi u napuštenoj straćari, ide u školu i izdržava bolesnu majku

Sedamnaestogodišnja Keli Genčić, učenica drugog razreda srednje Tehničke škole u Boru, za razliku od svojih vršnjakinja, nema vremena da razmišlja o budućnosti. Njen jedini cilj je da nekako pregura dan, dok u desetak kvadrata u straćari od blata, koja samo što se ne sruši, sa polupanim prozorima, bez struje, vode i grejanja, u kojoj brine o teško bolesnoj majci Dragici (50), uz svetlost sveće piše domaće zadatke i uči.

– Najteže mi je kada dođe zima, uvuče mi se hladnoća u kosti, vetar noću duva kroz polupane prozore, trese našu kućicu, pa ponekad pomislim da ću se ujutru probuditi ispod gomile šuta – priča ova hrabra devojčica. – Leto i prođe, nekako. Jer, tada idem u nadnicu, sa muškarcima barabar sečem drva u šumi, spremam po kućama… Da prikupim neki dinar i majci kupim neophodne lekove.

Keli zna samo ime svog oca – Viktor Osagije. Zna i da je iz Nigerije. Ali nikada ga nije upoznala. On i njena majka su bili u vezi dok je Dragica radila u Austriji.

– Mama mi je pričala da tata nije hteo da pođe sa njom u Mađarsku, gde je ona dobila posao prevodioca – nastavlja sigurnim glasom, kao da je u pitanju sasvim obična stvar, ova prerano sazrela devojka. – I, tako je otišla sama, a nedugo potom na svet je donela mene. U Mađarskoj smo živeli sve do 2001. Tada su mami ukrali dokumenta. Morali smo da dođemo u Srbiju. Ja sam tada imala pet godina.

Ovde ih, međutim, nije sačekalo ništa bolje. Došle su u borsko selo Brestovac, gde su se, napuštene od svih, uselile u napuštenu straćaru. Nedugo potom, Dragica je jedva preživela težak moždani udar, zbog čega danas najveći deo vremena provodi u krevetu. I, sav teret je pao na leđa njene ćerke, nejake devojčice.

– Od čega živimo? Pa, po rešenju, trebalo bi da primamo 6.800 dinara materijalne pomoći. Ali umesto tog iznosa dobijamo tek 5.200 dinara. Neka greška, valjda. Dolazili su iz Centra za socijalni rad, obećavali nam pomoć. Ali na obećanjima je sve i ostalo. Nema veze, šta je tu je. Raspodelimo nekako te pare, tek da imamo za hranu. Ali uvek nam, verujte, zafali – kaže, kao da se izvinjava, Keli.

Ova devojčica svakodnevno prepešači četiri kilometra do škole. Ne može, veli, drugačije. Jer, para za autobusku kartu do Bora jednostavno – nema. Pomalo ju je, kaže, strah kada dođe zima, pa se kući vraća po mraku. Ali iako školskim obavezama može da se posveti tek kada zbrine bolesnu majku i uči uz svetlost sveće, Keli je, uprkos svemu, vrlo dobar đak.

– O, pa meni ide škola, a prošla sam i audiciju za moderni ples „Srbija u ritmu Evrope“ – pojavi se osmeh u uglu usana ove devojčice. – Treniram i rukomet. Samo, tu mi smeta što posle treninga ne mogu da se istuširam. Onda na scenu stupaju moje drugarice koje mi kupe sredstva za higijenu i dozvoljavaju da se okupam kod njih. Vrlo često i od komšija mogu da očekujem pomoć. Ali dešava se i da na razlupanom šporetu ugrejem vodu, koju donesem u flašama, i okupam se u koritu, u našoj „kući“.

Keli kaže da bi volela da upozna oca. Tek, veli, da vidi kako izgleda.

– Ne bih ga pitala zašto me je ostavio – sigurna je Keli. – Imao je, verovatno, svoje razloge. Samo, želim da upoznam čoveka čija krv teče mojim venama. Ne tražim previše, zar ne?

Keli se, uprkos nedaćama koje je prate kroz život, ne žali. Njoj je, kaže, potrebno vrlo malo da bi bila srećna. Na pitanje šta bi želela u Novoj godini – spremno odgovara:
– Pa, kada bi imali neku sobicu, sa vodom, strujom i grejanjem, bila bih presrećna – zablista nada u očima ove devojčice.
– Ne zbog mene, verujte. Zbog mame! Časna reč, njoj da olakšam…

(Izvor: Novosti, januar 2012)