Samo neizbežne bore i silne zahvalnice, povelje i medalje odaju njenih devedeset godina – jer, potrebne su decenije da bi se stekla tolika priznanja

Baka Klara Gudović najaktivnija je osoba koja se može sresti. Ona ima devedeset godina, a brza je poput šiparice. Samo neizbežne bore i silne zahvalnice, povelje i medalje odaju njene godine – jer, potrebne su decenije da bi se stekla tolika priznanja. U Smederevu, gde živi od 1957. godine, svi je znaju i pozdravljaju na ulici.

Klara je najstariji volonter Crvenog krsta, kome je posvetila 64 godine, počasni je član ove organizacije, član Aktiva žena, volonter Gerontološke podružnice za Podunavski okrug, član Društva prijatelje dece i još svašta nešto, a na kraju i predsednik kućnog saveta, jer u njenoj zgradi teško da ima pogodnije osobe za to.

Među priznanja koja je dobila ubrajaju se republičke medalje Crvenog krsta, zahvalnice pokrajinskih vlasti, republička Medalja zasluga za narod, Zlatna medalja grada Smedereva, Svetosavska povelja… U Klarinom domu ceo orman je pun zahvalnica i za druge humane aktivnosti na kojima je bila angažovana – Zavoda za transfuziju krvi, brojnih škola i vrtića, domova za nezbrinutu decu….

Prelistavanje tih papira budi u njoj uspomene i jedva stiže sve da ispriča. Sa osmehom se seća kako je po dolasku u Smederevo osnivala terenske jedinice Crvenog krsta 1963. i 1964. godine:

– Svuda sam išla peške. Bila sam u vrhu organizacije htela sam da upoznam sela, kako bih znala šta im je potrebno. Obučavali smo omladinu i radne organizacije, i pomagali seljanima…

Bila je u stanju da aktivira i do hiljadu ljudi da bi učestvovali u programima popisa dece koja nisu bila evidentirana u matičnim knjigama, i opismenjavanje njihovih majki.

– Na opismenjavanje 1973. i 1974. godine sam veoma ponosna. Posle su te majke mogle da pomažu svojoj deci da rade zadaću.

Ona ima dve ćerke, baka je, a ima i troje praunučadi.

– Moj muž, iako Crnogorac, bio je tolerantan za moj društveni rad – smeje se. – Ako je kod kuće sve skuvano, oprano i čisto, mogu da idem. Zahvalna sam i mojim roditeljima koji su se sa nama selili i pomagali nam. Ali, zato sam i ja u pedesetoj godini položila vozački ispit da bih mogla da vozim unučiće i pomažem svojoj deci, ali da, takođe, ne zaostajem u društvenom radu.

Rođena je 1918. godine u Pazinu, u Istri. Slovenka po rođenju, živela je u više mesta u toj bivšoj jugoslovenskoj republici i u Hrvatskoj. Pokazuje svoje predratne fotografije na rošulama, biciklu, skijama… “Vidiš da sam jednostavno takva rođena. Stvorena da budem u pokretu!”

U Ivanecu kod Varaždina kao sedamnaestogodišnjakinja je upoznala svog budućeg muža, finansijskog stručnjaka Milutina Gudovića, sa kojim se krišom venčala u pravoslavnoj crkvi i preselila u Gorski Kotar. Krajem 1939. godine svi zajedno se sele u Kovin gde je počelo njeno društveno angažovanje. Milutin je, naime, bio u zarobljeništvu, pa je već u ratu Klara imala snažan motiv da pokreće humanitarne akcije. Bila je član Antifašističkog fronta žena, potom osnivač i upravnik dečjeg vrtića, a zatim i Dečjeg doma u Kovinu.

– Tu sam počela da živim sa decom i omladinom i do danas najviše volim njima da se bavim. To me, između ostalog, održava ovakvom. Zamisli, dete moje, kako je važna stvar kad osećaš da si i otac i majka toj deci kojih je bilo i po sedamdesetoro – sa tugom priča o Kovinu.

Njen volonterski angažman traje paralelno sa profesionalnim podvizima. U Crvenom krstu poznata je kao osoba koja je bila u stanju da angažuje nezapamćen broj volontera: “Moji članovi dovodili su i po pet stotina novih,” kaže.

I nakon odlaska u penziju 1961. godine Klara nije posustajala. I po nekoliko puta godišnje upevala je da okupi stotinak žena koje su nosile poklone u domove za nezbrinutu decu.

– Ja sam za društveni rad, da sadimo drveće i pravimo parkove. Pa, to je milina! Iskreno da ti kažem, ja sa starima neću da sedim. Odmah počnu da pričaju o lekovima, a ja to, jednostavno, neću. Stalno me pitaju kad merim pritisak. Jednom godišnje, eto kad! Ako treba nešto da se pomogne, tu sam. Član sam nekih sekcija u Gerontološkom centru, ali da sedim i pričam o bolesti, ne mogu. Sve što je danas za mene je staro, a što je sutra dobro je i novo.

Mladi u njenu kuću ulaze bez kucanja, ali prema naslednicima u Crvenom krstu Smedereva Klara nema mnogo milosti. Onima koji kod nje dolaze po savete, kritike lakše padaju kad idu uz njene čuvene slane štapiće, kolače i nešto od zimnice koja se iznosi iz špajza u kojem su nanizane uredno označene tegle.

Za Klarin devdeseti rođendan opština i Crveni krst organizovali su prijem sa sedamdeset zvanica. “Kako je to lepo kad znaš da nisi zaboravljen”, komentariše Klara slike na kojima je okružena cvećem i mladim ljudima.

Mladi su, međutim, i njena najveća briga. Ispod stola u dnevnoj sobi su primerci nekoliko dnevnih listova. Vidi se da čita mnogo i da agresivnost kod mladih ne komentariše tek onako, radi reda.

– Svakog dan se neko potukao, deca se ubijaju, ginu… Evo, ti si mlada, omladinka si, kaži mi šta se to dešava sa omladinom? Žao mi je kako nam uništavaju decu. Po ceo dan sede u onim kafićima u kojima je glasna muzika. To utiče na njihov mozak. Sve se svodi na nespavanje i dangubljenje. Dete od deset godina dolazi kući u pola noći…

Jasno joj je, kaže, da su deca prepuštena ulici. To je zabrinjava i volela bi nešto da učini, ali joj okolnosti ne dozvoljavaju.

– Više ni u selima nigde nema zadružnih domova, mesta gde bi se okupljali da nešto rade. U današnje vreme rad smo nazvali grehom, a toliko je plemenit! Razumem ja da je u odnosu na nekad, danas društveni rad mnogo teži, jer smo se otuđili. Ne možemo da se složimo i budemo solidarni. Vidi, dete moje, ni u zgradi komšije ne razgovaraju. To je zato što ljudi više nemaju lepu reč, sav razgovor im se svodi na ’neću’ i ’moraš’. A lepa reč, dogovor i pravila, to bi nas vratilo na pravi put.

Koliko strogo poštuje pravila vidi se iz pohvale koju je dobila od EPS-a kao najredovniji platiša struje. Bila je dva puta odbornik Skupštini Smedereva i iz tog vremena najradije pamti da je, prema tadašnjim propisima, venčavala mnoge parove. Članstvo u partiji je, kaže, nije ograničavalo niti je marila za sugestije “drugova” odozgo.

– kad mi je neko nešto prebacivao, ja sam odgovarala da su deset božijih zapovesti i “Manifest” isto. Još sam Jugoslovenka, volela sam i tu partiju, njene ideale, i lažu kad kažu da su nam zabranjivali veru. Ja nisam bezbožnik. Ali nisam ni za ovo danas. Svi su odjednom pobožni, iako nas je Dositej lepo savetovao da gradimo škole, a ne crkve, jer zvona mogu da zvone po ceo dan, a da naša deca ne nauče ni slova.

Priznaje da je u duši levičar i da to “nema veze s tim što voli da se čuvaju pravoslavni običaji ćirilica, tradicija i nacionalne vrednosti”. Na jednom od zidova u njenom domu su reljef mladog partizanskog kurira i pravoslavni krst u zlatu, jedno pored drugog. Ostalo su suveniri sa putovanja i brojni pokloni zahvalnih građana.

Mladima savetuje da “kradu znanje” i da veruju da je u životu sve dostižno ako se želi.

– Svako veče kad legnem sebi kažem: Klaro sutra ćeš to, to i to. Dobro, osim kada je crveno slovo.

Organizovanost, dobro planiranje i velika doza humanosti uočljivi su svuda oko Klare. Čini se da su te tri osobine jedini razlozi ponosa s kojim priča o svom životu. A čak i ako nismo otkrili prave razloge, nesporno je da Klara ima zašto da bude ponosna.

Dragana Perić

(2008)