Posle nesreće nije znala kako se zove, koliko ima godina, gde živi… Nije bilo prošlosti, samo velika crna rupa

Kada se danas, 20 godina kasnije, osvrne i pogleda u svoj život, ne žali ni zbog čega. Ubeđena je da sve što nam se dešava u životu, bilo dobro ili loše, dešava iz nekog razloga

Te 1989. godine napunila je dvadesetu. Muku je mučila s alergijama, pa je morala da zatraži lekarsku pomoć. Kao i obično, dobila je antihistaminik. Dali su joj injekciju, a ona je sela u kola.
– Dok sam vozila, odjednom me je savladao umor.

Bilo je to zbog sedativnog dejstva leka. Mislila sam da će proći i nastavila da vozim. Međutim, sve više sam gubila kontrolu nad telom. Oči su mi se sklapale, ništa nisam osećala. Tonula sam u san, dubok san – priča.

Onda je naišao kamion iz suprotnog pravca…
Jedanaest dana bila je u komi.
– Kad sam se probudila, ugledala sam mamu, tatu i brata. Prepoznala ih jesam, ali nisam ništa osetila prema njima. Osećala sam samo snažnu povezanost sa samom sobom. Iako mi je celo telo bilo u gipsu, a vilice razapete metalnim šipkama, smešila sam se. Neki božanski mir gospodario je mojom dušom.

Iako je prepoznala svoje, Ljiljana je imala amneziju. Nije znala kako se zove, koliko ima godina, gde živi… Nije bilo prošlosti, samo velika crna rupa.
– Nisam ni htela da se setim. Bila sam dovoljna sama sebi. Spoljni svet me uopšte nije zanimao – priča.
A onda je, posle nekoliko nedelja, počela da primećuje ljude koji su je posećivali u bolnici.
– Na njihovim licima videla sam tugu i strah, koji su se kao sablje zarivali u moje telo i terali me da počnem da se sećam. I počela sam, iz dana u dan znala sam sve više.
Vilične kosti i nos su joj bili slomljeni. Izgledala je tako da su svi krili ogledalo od nje.
– Na poklopcu hromirane kutije kreme za ruke prvi put sam videla svoje lice. I nisam videla nakazu. Videla sam kako blistam iznutra. Videla sam konture svoje duše. Fizički izgled me više nije zanimao i prvi put u životu bila sam istinski srećna.
Shvatajući da svi ostali vide samo tu stravičnu spoljašnjost, želela je da im olakša. Zamolila je mamu da je šminka svaki dan, a frizer je dolazio u bolnicu jednom nedeljno da joj namesti frizuru.

Posle dva meseca koje je provela u beogradskom Urgentnom centru, otišla je u Banju Koviljaču na rehabilitaciju. Pošto je zbog mikropovreda kičme bila nepokretna, morala je ponovo da nauči da hoda. Danima je vežbala sa fizioterapeutima. Ni makac.
Ali ono što ju je jedanput umalo ubilo, ovoga puta ju je vratilo na noge.
– Jedne večeri sam opet dobila napad alergije. Ustala sam iz kreveta, strčala do lekara i zatražila pomoć. „Ljiljo, gde su ti kolica?“, šokiran me je pitao, a ja sam mu odgovorila: „Zaboravila sam ih, idem po njih“. Eto, tako sam prohodala – priča.
U banji se Ljilja dvaput zaljubila, oba puta nesrećno.
– Prvi momak je svirao u bendu koji je zabavljao goste u Banji Koviljači. Mnogo mi se dopao. Jednom prilikom mi je rekao: „Ej, lepa si, ali šteta što imaš štake“. Onaj drugi je i sam bio pacijent. Družili smo se i mnogo vremena provodili zajedno. Čak smo, dok smo u banjskom bioskopu gledali filmove, naslanjali štaku na štaku, a ja mu preko te drvene noge slala svoju ljubav. Ali on me nije čuo. Ubrzo posle toga započeo je vezu s devojkom iz susedne sobe.

Onaj osećaj sreće koji je imala kada se probudila iz kome više niko nije mogao da joj oduzme. Zbog neke čudne unutrašnje snage ljudi su je još više voleli.
– Upisala sam i Višu ekonomsku školu, promenila nekoliko poslova. Skrasila sam se u Opštini Novi Beograd, gde radim i danas. Posledica od saobraćajne nesreće nemam, osim što ponekad ne mogu da se setim nekog događaja. A kada se to desi, uvek se šalim na svoj račun tako što imitiram bakicu od 90 godina.

Kao što je i predosećala, ljubav je nije zaobišla.
– Išla sam hodnikom Opštine Novi Beograd i nešto se zamislila. Odjednom ugledah čoveka. Kolena su mi se odsekla. To je bio moj Đura, moja Radost. Bila je to ljubav na prvi uzdah. Od tada se nismo razdvajali, evo već 14 godina.

Kada se danas, 20 godina kasnije, osvrne i pogleda u svoj život, ne žali ni zbog čega. Ubeđena je da sve što nam se dešava u životu, bilo dobro ili loše, dešava iz nekog razloga.
– Naučila sam da budem srećna i da slavim život. Svoju sreću više ne uslovljavam spoljnim faktorima, nego isključivo sobom jer, kada na kraju dana legnem u postelju, samoj sebi polažem račune.
Nesreća koju je preživela vratila ju je staroj ljubavi – poeziji.
Još kao devojčica Ljiljana je pravila slikovnice, pisala pesme. Svoj dar gušila je kao tinejdžerka, ali je on posle saobraćajne nesreće oslobođen. Piše ih već tri godine, a do sada je objavila tri zbirke, „Ja se zovem radost, a ti?”, „Tebi” i „Dolina zelenih srca”.
– Pesme pišem srcem, a slušam ih dušom. Svaka od njih predstavlja po jednu priču koju je neko od ljudi koje poznajem zaista proživeo. Svaka nosi poruku i nijedna nije pesimistična. One slave život, baš kao i ja.

(Izvor: Blic žena, mart 2010)