Maja Rosić nije bila najsrećnije dete na svetu. Nije baš ni imala toliko slobodnog vremena da bi ga svesrdno delila s drugima, na način na koji to oduvek čini. Do svoje šeste godine živela je sa roditeljima u hrvatskom mestu Glini. Kada je rat počeo Rosići su izbegli u Brčko, ali i tamo je bio rat. Možda i zbog toga što je od malih nogu bila okružena nesrećama drugih ljudi, Maja je od sedmog razreda počela da se interesuje za prvu pomoć, prevenciju od bolesti zavisnosti, za osobe za posebnim potrebama… Pre osam godina uključila se u Crveni krst i od tada aktivno volontira više puta nedeljno po nekoliko sati.

– Sećam se da sam još u nižim razredima provirivala kroz prozor učionice na časove starijih odeljenja dok je nastavnik hemije držao predavanje o prvoj pomoći. Još tada me je to veoma privlačilo, i jedva sam čekala da i ja idem na te časove. A kada se to dogodilo, znala sam da se time neću baviti samo na nastavi – kaže danas.

U njenoj osnovnoj školi u Brčkom bilo je i odeljenje dece sa posebnim potrebama. Maji nije bilo mnogo da im postane prijatelj:

– Ostajala sam s njima na dodatnoj nastavi, pomagala im da reše zadatke, da uče, igrali smo se…

Njeni roditelji su brzo prepoznali interesovanja svoje ćerke pa su odlučili da se presele u drugi grad kako bi Maja mogla da ide u srednju školu koju želi.

– U Brčkom nije bilo medicinske škole, a ja sam baš u nju veoma želela. Mi smo ionako morali da izađemo iz kuće u kojoj smo bili smešteni, jer ona nije bila naša. Pošto nismo imali naš dom, nije nam bilo teško da donesemo odluku o preseljenju. Postojale su dve mogućnosti – Beograd ili Banja Luka. Ne znam kako, odlučili smo se za Beograd – objašnjava Maja.

Njeni roditelji su u Beogradu pronašli zaposlenje. Ali i ona – radi u jednoj privatnoj firmi puno radno vreme. Ali to joj ne smeta da više puta nedeljno radi sa đacima osnovnih škola u programu Crvenog krsta “Promocija humanih vrednosti.” U sklopu ovog programa koji se sprovodi u celoj Srbiji, razredne starešine časove razredne nastave ustupaju Maji i njenim kolegama da bi decu kroz igru i razgovor učili toleranciji, različitosti, rešavanju konflikta mirnim putem, nenasilnom ponašanju…

Maja je prošla mnoge obuke i učestvuje i u radu grupa za prevenciju od bolesti zavisnosti i HIV-a. Prošle godine je bila član tima koji je pobedio na evropskom takmičenju mladih u prvoj pomoći, a ove je pomagala u pripremama ekipi Srbije, koja se sa šampionata takođe vratila kao pobednika.

– Trudim se da kroz igru pomognem deci da shvate humane vrednosti. A ona su divna, sada ih dobro poznajem… Najveći deo mladih koji dolaze u Crveni krst da nam se pridruže su deca sa kojom smo imali radionice u školama – kaže Maja.

Skoro svi njeni prijatelji sada su volonteri. Druže se uz kafu u prostorijama Crvenog krsta dok obavljaju administrativne poslove, drugačije ona jednostavno ne bi stigla. Maja ima samo dvadeset četiri godine, već osam godina vrlo aktivno volontira i apsolvent je Više medicinske škole. Nije joj lako, posebno zato što mora i da radi, ali gotovo da nije svesna da se mnogi na njenom mestu ne bi odrekli malo slobodnog vremena.

– I dok sam bila u srednjoj školi, pre podne sam imala nastavu, popodne praksu, a u međuvremenu sam pomagala drugima, starima i deci. Sad učim u autobusu – pošto živim daleko od centra grada, u Boleču, učim u dok putujem. Čovek sve može da postigne ako želi – puna je optimizma, iako su njeni roditelji bili sumnjičavi kad je počela da volontira.

– Mislili su da će mi to oduzeti previše vremena i pažnje, da neću učiti. Onda su videli da nisu u pravu. Upoznala sam mnogu decu, i sada kad idem ulicom sa mamom a sva ta deca me sa osmehom pozdravljaju, ona je ponosna na mene – smeši se Maja dok ovo priča.

Učešće na takmičenjima iz prve pomoći, njene “prve okupacije” kako kaže, omogućilo joj je i da putuje. Kaže da je sa Crvenim krstom upoznala Srbiju, takmičila se i u Irskoj, bila na pripremama u Norveškoj, a kao pobedničku nagradu dobila je mesto u ekipi prve pomoći na jednom od prošlogodišnjih takmičenja Formule 1.

Maja se ne žali na brojne obaveze i nedostatak slobodnog vremena. To nije njen običaj. Kako bi drugačije mogla da vrati osmeh na lice drugima? Šali na svoj račun, i kaže:

“Pogledajte, kako bih ja, inače, mogla da odem na Formulu 1!?”

Dragana Perić

(2008)