Dvadesetdvogodišnji mladić je posle pada ostao nepokretan, Izdržao tri operacije, vanredno se školovao i zaposlio se

Marko Ilić ima 22 godine. Četiri poslednje vezan je za invalidska kolica. U januaru 2008, nekako u ovo vreme, pao je sa ploče porodične kuće u Malom Mokrom Lugu, čisteći sneg. Pad sa osam metara visine bio je koban za njegovu mladost. Iščašio je deseti i polomio jedanesti i dvanesti kičmeni pršljen. Veza sa donjim ekstremitetima u trenu je bila pokidana.

Usledile su tri operacije. Prva na Urgentnom centru, potom na VMA. Bolesnička postelja, pa rehabilitacije: u Selters banji kod Mladenovca, pa u Sokobanjskoj kod Beograda. Vežbe… vežbe. Uporno vežbanje. Bile su to godine patnje i nade za ovog mladića. Ali i za njegovu porodicu. Da li će momak, tek zakoračio u punoletstvo, ikada imati mladost koju je sanjao. I koju je zaslužio.

Mali Mokri Lug kod Beograda, Ulica Radoja Kontića 54, čekaju nas na dnu ulice Markov tata Milomir i majka Slobodanka. U Slobodankinom naručje jednogodišnja unučica od starijeg sina.

– Tu je Marko, tu je, sa devojkom – kažu i, istovremeno pitaju: – A niste ga zaboravili?

– Ko da zaboravi plavookog momka u kovrdžama. Vedro i lepo lice, čija je sudbina potresla celu Srbiju posle serije tekstova  o neverovatnoj borbi za normalan život ovog mladića.

– Kovrdže su nestale u godini… Ma, onoj godini kada sam se povredio – govori Marko uz osmeh, dok vešto pokreće svoja invalidska kolica. Iz svoje sobe preko praga, predsoblja, do dnevnog boravka Ilića, u kome je gotovo cela porodica na okupu. Bez jadikovke.

– Moj sin je bio jači od svih nas – priznaje tata Milomir. – I nas je, kada smo posustajali u nadi, pridizao, snažio i tešio. Takva je, valjda, mladost. Pa i kada je prikovana za kolica.

Marko na ovo dodaje:

– Kada sam posle operacije na VMA, u maju 2008. osetio da mogu da pomerim noge, činilo mi se da je kraj patnji, da nade ima. I danas me ona ne napušta da će ovo moje, kako se kaže „pomagalo“, biti prošlost.

Od tada, Marko je na već završeni zanat za auto-električara dodao i srednju tehničku školu za drumski saobraćaj. Završio ju je vanredno. U međuvremenu je položio i vozački. Osposobio se da se sam, preveze do grada. Izađe sa devojkom Ivanom, koja ga više od godinu dana prati i pomaže mu. Svoju neverovatnu borbu krunisao je prošle godine – zaposlio se u „Beograd put“, u sektoru signalizacije. – Nemate pojma kako su me tamo lepo primili – kaže Marko. – I Novu godinu sam proslavio sa kolegama. Ruke podrške dodatno hrabre. Ali meni ostaje još borbe. Sa ovim se stanjem ne mirim.

Tekstove iz „Novosti“, čuva kao dragocenost.

– Čuvam ih jer je vaš list pre četiri godine skrenuo pažnju na moju nevolju, pa su lekari brzo reagovali. Inače bi se po mene sve gore završilo.

Red reči, red tišine.

– Sanjam da trčim. Trčim… A kad se probudim: kolica.

Markova Ivana dopunjuje njegovu priču:

– I mene probudi taj njegov san. Stojimo kraj kreveta i gledamo kako pokušava da pokrene noge…

Ima li nade da ovom momku san zaista postane java?

– Iz Ljubljane mi je posle dobrih rezultata javila gospođa Zdenka Štefman, koja je već pomogla u sličnim situacijama kao što je moja, da nade ima – odgovara Marko.

– Ali je zato potrebna meni nedostižna suma: sedamnaest hiljada evra, kako sam računao, samo za terapije. Uostalom, videćemo, zasad je sigurno samo to da se ja ne predajem.

(Izvor: Novosti, januar 2012)