Oktobra 1944.godine hrabim presecanjem kablova sačuvao je miniran Savski most i pomogao oslobađanje Beograda

Oslobodiocima Beograda posvećeni su mnogi spomenici, nazivi ulica i praznici. Jedinice koje su učestvovale u Beogradskoj operaciji slave se u istorijskim čitankama, ali jedan junak među njima ne pominje se niti u jednom spisu: heroj Miladin Zarić.
Ovaj učitelj u penziji spasao je Stari savski most od rušenja u oktobru 1944. godine i omogućio crvenoarmejcima i partizanskim brigadama da pređu na levu obalu Save sustižući Nemce u povlačenju. Učitelj je svojom hrabrošću i izlažući se neverovatnoj opasnosti, zapravo, skratio oslobađanje Beograda za nekoliko dana.
U oktobru 1944. godine nemački vojnici u Beogradu gubili su žestoke ulične borbe i bivali sve više potiskivani ka Savi, tako da su do 19. oktobra u njihovim rukama bili još samo Kalemegdan, zgrada „Albanije“, Terazije, reon Savskog mosta i Čukarica.
Danima je učitelj Miladin posmatrao sa svog prozora u Karađorđevoj ulici broj 69 kako nemački inžinjeri pripremaju miniranje mosta, a tog 20. oktobra ujutru, dok su se Nemci užurbano prebacivali pod bombama ruske avijacije, učitelj Miladin Zarić je zahvaljujući minerskom iskustvu iz Balkanskih ratova, sačekao pravi trenutak, izašao iz svog stana usred uličnih borbi i presekao provodnike, ugasivši tako već upaljene fitilje koji su goreli da podignu Savski most u vazduh nakon povlačenja Nemaca.
Bez uspeha su, potom, nemački vojnici pokušavali samoubilačke napade na most. Iznenađeni, oslobodioci Beograda su iskoristili priliku koju im je učitelj pružio – delovi 13. gardijaske mehanizovane brigade, 814. i 211. streljačkog puka Crvene armije, Prva lička i 13. proleterska brigada prebacile su se preko mosta i na levoj obali formirale mostobran.
Miladin Zarić spasao je nebrojeno mnogo života vojnika koji su zahvaljujući njegovoj hrabrosti prebacili preko mosta, i sačuvao jedan od dva veća mosta u Evropi koji nemačka vojska u povlačenju pred saveznicima nije uspela da sruši – osim Savskog, ostao je još samo onaj na Rajni kod Remagena. O tom čoveku danas ne znamo ništa. Možda samo još njegovi potomci šapuću o hrabrosti svog pretka. Ne zna se kako je umro, ni kako je živeo nakon jednog od najhrabrijih poduhvata u istoriji Srbije.
Tek u jesen 1984. godine, uoči proslave četrdesetogodišnjice oslobođenja Beograda i svečanosti obnavljanja tramvajske veze preko Save,pred Izvršnim savetom Beograda pojavila se inicijativa da se tada već Stari savski most, nazove imenom anonimnog heroja. Ali predlog nije usvojen. U to vreme jednoumlja, Miladinu Zariću bilo je uzeto za greh učešće u Balkanskim ratovima – smatralo se da bi davanje njegovog imena mostu zbog toga bilo veličanje srpskog nacionalizma. Administracija i funkcioneri povukli su se…
Odavno Stari savski most nije više jedini u beogradskom delu Save. Nedavno je ponovo rekonstruisan, više od dvadeset godina nakon što je otvoren za tramvajski saobraćaj.
O značaju koji je hrabrost Zarićeva imala za Beograd i Srbiju, možda najbolje govori podatak da glavni grad nije uspeo da sagradi niti i jedan most skoro pola veka veka. Mostovi su prave retkosti na obe beogradske reke, ima ih pet i daleko su od toga da budu dovoljni za saobraćaj u ovom gradu. Most, čija se izgradnja očekuje, koštaće građane Srbije i Beograda čak 500 miliona dolara.
No, materijalna vrednost novog ili sačuvanog mosta, daleko je manje značajna od hrabrosti i Zarićeve svesti o važnosti Savskog mosta za Srbiju tih dana, a i decenijama posle. Sam Zarić je bolje od cinika koji su njegovo ime izbrisali iz istorijskih čitanki razumeo reči našeg književnika: „Od svega što čovek u životnom nagonu podiže i gradi, ništa nije u mojim očima bolje i vrednije od mostova,“ pisao je Ivo Andrić. „Oni su važniji od kuća, svetiji, opštiji od hramova. Svačiji i prema svakome jednaki, korisni, podignuti uvek smisleno, na mestu na kome se ukršta najveći broj ljudskih potreba, istrajniji od drugih građevina i ne služe ničemu što je tajno i zlo.“
Učitelj Zarić je presecajući električne kablove 20. oktobra doneo samo dobro svom narodu. Dobro koje je odavno ostalo da koristi svima nakon njegovog života, ali po kome se, na žalost, ne pamti njegovo ime.

Dragana Perić
(2008)