“Ja imam samo jedan pravi amanet, jednu malu želju, a to je: da u čovečanstvu napreduje moj srpski narod koga sam jako voleo”

Milan Kujundžić – Aberdar je jedan od prvih srpskih filozofa, a bio je i vrlo svestran intelektualac, političar i državni službenik.
Rođen je 1842. godine u Beogradu u brojnoj, imućnoj i obrazovanoj građanskoj porodici. Otac Jovan se ženio četiri puta. Pored Milana imao je dve ćerke: Jelenu, koja se udala za Stojana Novakovića, političara, diplomatu, filologa, istoričara književnosti i predsednika Srpske kraljevske akademije, i Nerandžu, udatu za generala Vladimira Ugričića. Najmlađi sin starog Kujundžića, iz četvrtog braka, bio je čuveni beogradski lekar dr Voja Kujundžić, koji je objavio mnoge medicinske radove i prvi kod nas propagirao i uveo kremaciju kao oblik sahrane.
Po završetku osnovne škole u Beogradu, otac ga upisuje u nemačku gimnaziju u Pančevu, ali Milan u njoj ne ostaje dugo. U svojim sećanjima kasnije je zapisao da je u Pančevu toliko „kukao i plakao za kućom“, da je počeo da poboljeva, pa ga otac vraća u Beograd gde završava sedam razreda gimnazije, koliko je tada i trajala. Zatim se, 1859. godine upisuje na „pravni odsek beogradskog Liceja“.
Tursko bombardovanje Beograda 1862. godine posle čuvenog događaja na Čukur česmi, prekida njegove studije. On postaje konjički desetar u srpskoj vojsci, a po odlasku Turaka, zahvaljujući stipendiji koje je vlada dodeljivala omladini za studije na strani, prvu godinu studija filozofskih nauka završio je u Beču, drugu u Minhenu, treću u Parizu, da bi diplomirao na Oksfordskom univerzitetu. U Srbiju se vraća 1865. sa diplomom i znanjem nekoliko svetskih jezika. Odmah dobija državnu službu u u Ministarstvu prosvete, a već sledeće, 1866. godine, preuzima katedru filozofije na Velikoj školi. Pored profesorskog poziva aktivno se uključio i u politiku, zbog koje već 1867. ostaje bez posla.
U to vreme postaje poznat kao pesnik: objavljuje nekoliko knjiga, a izuzev nekoliko ljubavnih i vinskih pesama, sva mu je poezija rodoljubiva. To su sve poklici omladini da se digne na oružje protiv narodnih ugnjetača i ostvari ujedinjenje. Poezija mu je romantičarski bučna i neodmerena, kako su ga kritičari okarakterisali. I on sam, međutim, brzo uviđa da mu je poezija štura i jednostrana, pa se okreće radu u nastavi, nauci i politici.
Na katedru za filozofiju Velike škole vraća se 1873, a već sledeće godine postaje i prvi sekretar Narodne skupštine Srbije. Ratne 1876-77. godine provodi aktivno u vojsci kao komandant baterije. U Upravu Srpske kraljevske akademije ulazi 1878, a njen redovni član postaje 1886. godine.
Bio je potpredsednik Narodne skupštine 1881-1882. godine, a odmah zatim imenovan je za poslanika Kraljevine Srbije u Rimu. Po povratku iz Italije nakon tri godine, postaje ministar prosvete.
Na ovom položaju, 1886. i 1887. godine, bio je vrlo aktivan. Uveo je predškolski rad sa decom, osnovao devojačke škole i devojačke radne škole, podigao je rang gimnazije na osam razreda, a Bogosloviju na rang više škole i učestvovao u donošenju Zakona o Srpskoj kraljevskoj akademiji. Spadao je u red boljih govornika kod Srba.
Zbog bolesti je rano penzionisan, a umro je 14. novembra 1893. godine.
Dve godine pre smrti, napisao je testament:
“Sunce moga veka već se kloni zapadu. I stanje moje već i državom je oglašeno kao stanje mira.
Ja mogu dakle mirnom savešću da već zaključim svoj račun o sudbini stvarne tekovine svoje.
To ne smeta mojoj neodoljivoj želji i nameri da račune moralne tekovine svoje zaključujem dok sam živ.
Milujući život, milo mi je da naredim, kako će i onda, kad večno zaspim, da se čini sa onim što se u društvu misli zove da je moje.
Ja imam samo jedan pravi amanet, jednu malu želju, koja i mojim dragim prijateljima u srcu je, a to je: da u čovečanstvu napreduje moj srpski narod koga sam jako voleo. Jedina bi moja molba bila da mi se oprosti, ako nisam učinio onoliko koliko sam želeo.”
Srpskoj kraljevskoj akademiji zaveštao je letnjikovac “Zvezda” na Topčideru, i sumu od 1.500 dukata za njegove opravke i održavanje. Posle smrti su, međutim, njegovi srodnici, u nameri da ospore testament, pokrenuli sudski spor koji se razvlačio decenijama, pa je Zadužbina Milana Kujundžića – Aberdara, formirana od novca dobijenog prodajom placa i letnjikovca, otpočela rad tek 1931. godine. Materijalna vrednost Zadužbine bila je tada 779.000 dinara u srebru sa godišnjim prihodom od 45.000 dinara.
Od 1931. do 1940. Srpska kraljevska akademija je dodeljivala godišnju nagradu iz ovog fonda za naučno delo, a takođe je iz sredstava Zadužbine pomagano pri izdavanju 117 knjiga biblioteke Posebna izdanja.
Danas jedna ulica u centru Beograda nosi ime Milana Kujundžića – Aberdara.

M.H.
(2009)