Šestogodišnja devojčica živi sa majkom Evicom u 30 kvadrata. Iz kuće mogu samo uz pratnju komšije, muslimana koji je primio hrišćanstvo. Žive od 50 evra socijalne pomoći

-A,B,V,G… Ž… N, NJ, O, P…, pokazuje Milica azbuku na zidu.

-Gde je P? Gde je P?, pitam je.

-P je ovde!

P kao Prizren. Ž kao život.

Za šestogodišnju Milicu Đorđević i mamu Evicu te dve reči znače sve. Prizren je glavni razlog što u njemu ostaju, a život, normalan, pravi, ono je za čim žude.

Njihovih 30 kvadrata sada je kavez. Svež vazduh dišu samo s prozora.

-Ja se trudim da bude sve normalno. Okolnosti su takve kakve su, ali ja se borim svakodnevno – priča Evica.- Valjda su nas ove nesreće očvrsle. Teško mi je što Milica i ja ne možemo same da izađemo. Nedostaje nam sloboda kretanja… Osećaj slobode.

Tako je od marta 2004.godine. To što je rođena Prizrenka, tada nije značilo ništa, seća se Evica.

-Ovde sam rođena i ostala sam nakon 1999. godine. To je moja odluka da ovde ostanem da živim, jer tu su grobovi mojih roditelja. Jedini moj odlazak bio je u bazu nemačkog Kfora, kada je bilo krajnje opasno. 17. marta su palili srpske kuće i proterivali ljude iz svojih kuća, a najgore je što su palili i naše svetinje. Gorela je Crkva Svetog Đorđa. Sve to sam posmatrala s prozora. Tek 18. marta odveli su me u bazu nemačkog Kfora, gde su ostali Srbi već bili smešteni. Poslednja sam došla. Bili smo smešteni pod šatorom. Pitali su nas imamo li neke rođake u Srbiji, ne bi li nas odmah poslali kod njih, međutim, mi smo svi ostali čvrsti, borili smo se, i rekli smo da ne idemo nigde i da čekamo da se jednog dana vratimo svojim kućama.

I Evica se vratila.

-Na čuđenje mojih komšija – oni su mislili da je i poslednji Srbin otišao – vratila sam se kući. U svoj stan. Baš sam Kforu rekla: “Moja zgrada je bila Jugoslavija u malom”. On se samo čudio i rekao: “Kakvi ste vi to, Srbi, šta vam se sve dogodilo, a vi ponovo želite da se vratite. Ali zapamtite: ako se vratite, nikada nećete biti slobodni”. Čak je i prevodilac rekao: “to je utopija da se vi vratite”.

Ubeđuju me u to svakodnevno, dodaje Evica i objašnjava

-Pogrdna reč “škinja”, to je svakodneno, to je kao “Dobar dan!” To je pogrdni naziv za Srbe. Ismejavanja, podcenjivanja. Imala sam iznad nas komšinicu koja je stvarala probleme kada je Milica bila mala. Jednostavno ne žele da vide nijednog Srbina u svojoj okolini. Zašto? Ovo je Kosovo – idi! Međutim, Kosovo i Metohija je moja zemlja, i ja sam rešila da tu ostanem.

Čak i kad je bilo najteže. Da su same, ostavljene, početkom marta 2004. godine prosto im je nacrtano.

-Na vratima sam imala plakat na kom je na nemačkom, albanskom i srpskom pisalo da ovaj stan i lica koja su u njemu i imovinu štiti vojna policija. Odmah sam shvatila da smo ostavljeni.

I danas je, dodaje, glava u torbi. Proživljeno ne da drugačije. Mala Milica, jedino srpsko dete u Prizrenu, raste s tim teretom.

-Milica stalno traži da joj kupim igračke, Ben Tena. Zašto?, pitam je. Zašto ne neko drugi iz crtanih filmova? “Zato što se on bori za pravdu. On sve pobeđuje. Zato njega volim najviše”.

Pomaže Ben Ten, ali više komšija, deda Adam, musliman koji je primio hrišćanstvo zbog lepote manastira Ljeviške i Miličinih toplih očiju. Bez njega ne mrdaju iz stana. S njim do prodavnice, do crkve na liturgiju i jednom mesečno po socijalnu pomoć od 50 evra. Toliko dobija porodica Đordjević od Vlade Srbije i od toga živi. Milica nema drugare, ne ide u vrtić, ne igra se u parkiću. U gradu, njen se jezik ne čuje. Osim u Bogosloviji, 10 minuta prečicom od stana, ili malo dalje, u crkvi. Tamo ih čeka jeromonah Andrej. On čuva uspomene na neki drugi Prizren.

-Prizren je oduvek bio multietnički grad, ali se 2004. godine ovde desio urbicid: osim što su nama uništili ili oštetili više od 30 crkava i sve srpske kuće po gradu, tada je ubijen i multietnički Prizren, koga od tada pokušavamo da vaskrsnemo. Čini mi se da je za hrišćanina multietnički grad prirodno okruženje.

Drugi grad… i neki drugi Prizrenci.

-Posle oslobođenja Kosova 1912. godine i srpska vojska koja je ušla u Prizren htela je da sruši džamiju, ali Srbi Prizrenci nisu dali. I znate šta… hvala bogu!, kaže jeromonah Andrej

Sada oskrnavljene manastire i crkve u gradu čuvaju bodljikava žica i policija. Ljudi, kao Evica, snalaze se sami, vraća u stvarnost Spasa Andrijević, opštinski službenik za povratak. Kaže, cifre same govore.

-Raspolažem ciframa da je grad Prizren do 1999. godine brojao između 10.000 i 12.000 Srba, posle 1999. bilo ih je 500 do 700, 2005. godine bilo ih je 315, a danas ih ima 185 u opštini, a u samom gradu 30. Koliko god se govori o povratku, broj Srba je sve manji i manji, kao da je povratak samo reč, a ne i realnost.

A ciframa prkosi samo nada.

-Pa nadamo se boljem životu. Povratku naših ljudi – vidimo da su u bogosloviju došla deca, vratila su se tri bračna para, očekujemo da se vrate i mlađi ljudi. Znam da je teško, ali eto… Moja želja i nada je da ljudi nisu zaboravili svoj rodni grad, svoje Kosovo i Metohiju.

„Zenica oka mog, gnezdo je lepote tvoje.“Stihove persijskog pesnika uklesao je u trem prizrenske Bogorodice Ljeviške jedan Arapin u 15. veku. Posao ga je doveo u Prizren, lepota ga naterala da zastane.

Od tad su Prizrenom prošli vekovi, razne vojske i vladari. Carski grad govorio je mnogim jezicima; kulture s mora i s kopna, sa istoka i zapada mešale su se preko kaldrme, a život je bio dostojan čoveka. Evici i Milici samo to i treba. P kao Prizren i Ž kao život.

Ana Tomašević
Radio Beograd 1

Poslušajte reportažu Radija Beograd o Milici Đorđević, jedinom srpskom detetu u Prizrenu: