Više od dve decenije neguje nepokretne sinove obolele od cerebralne paralize i epilepsije

Da u svetu postoji orden za majku hrabrost, Milka Mitrašinović iz Užica prva je kojoj bi ga trebalo dati. Njena borba da pomogne svojim teško obolelim sinovima traje ravno dvadeset i dve godine, dan i noć.
– Svaki dan sto puta im priđem, a ne mogu da im pomognem. Dođe mi često, prekrstim se, pa se pomolim Bogu da nas uzme sve troje – kaže Milka.
Obojica njenih sinova, Radoš (23) i Marko (21), boluju od cerebralne paralize i epilepsije – sindrom vest, najtežeg mogućeg oblika. Marko ne može da izgovori nijednu reč, Radoš uz veliki napor tek nekoliko. Obojica su vezani za krevet i kolica od dana kad su se rodili…
– Marko ima napade epilepsije bar dva puta dnevno… Mogu samo da gledam i čupam kosu sa glave, tu pomoći nema. Radoš, srećom, ređe, dva puta godišnje – priča Milka.
Sa obojicom je, kaže, trudnoća išla normalno, i porođaji su prošli u redu, tek posle počele su nevolje.
– Kad smo shvatili šta se dešava sa Radošem, suprug Čedo i ja obišli smo silu lekara, prošli ispitivanja i tada je utvrđeno da smo zdravi. Lekari su mi čak i preporučili da rodim drugo dete, rodila sam Marka i sve se isto desilo – opisuje Milka tešku drame svoje porodice.
Posle rođenja dece život Milke i njenog supruga Čeda pretvorio se u pakao. Iz sela su se preselili u stančić koji je Čedo dobio od preduzeća, mali, neudoban.
– Koliko sam suza prolila oko njih i nad njima, za more bi ih imalo… Srećom, posle, a dosta je pomogao tada predsednik opštine Mire Martić, preselili smo se u bolji stan u naselju Carina, ali osam godina bezuspešno pokušavamo da ga zamenimo za naš stančić u Krčagovu. Džaba, i dalje je taj stan opštinski – priča Milka.
Suprug Čedo, radnik ‘’Puteva’’, radi i dan i noć da bi obezbedio novac za izdržavanje porodice. Primaju i dodatak za negu i pomoć za obolele sinove, ali to novca što dobiju uglavnom ode na lekove, “pampers” pelene… Milka ponekad po svu noć plete čarape, džempere, da proda i uzme koji dinar.
Milka kaže da se više i ne seća kad ju je neko pozvao telefonom i pitao kako se bori, treba li njenoj porodici neka pomoć.
Milka se ne seća kad joj se poslednji put nešto lepo desilo u životu. Jedino, možda, nekoliko puta kad je dečake izvela na livadu, a oni se radovali, na tren mogli da napuste kolica. Stidljivo kaže da ima jednu želju, samo, u opštoj nemaštini teško ostvarljivu – da imaju kućerak sa dvorištem, pa da dečake može da izvede, da ih stavi da sednu na travu, da čuju pticu, da vide malo neba…
– Kad grane proleće, odemo ponekad do sela, ali i to sve teže, imamo starog ‘’pasata’’, a u njega ne mogu da stanu dvoja kolica… Da nam je barem neki kombi… – kaže Milka.
Milki su predlagali da decu da u neku od specijalizovanih ustanova, ona nije htela ni da čuje za to.
– Ko će njih bolje gledati od mene, ko će se bolje o njima brinuti. Ne mogu da ih dam, ne mogu i neću sve dok ovako mogu da stojim kraj njih… Kad ne mognem, radije ćemo se sve troje otrovati… Kako da ih dam kad im znam svaki pokret, svaki gest, kad vidim da i oni osećaju, da se raduju kad me vide. Čedo kad dođe sa posla, Marko ga grli i ljubi, vrišti od radosti… – priča Milka.
Milki Mitrašinović je u martu 2009, na svečanosti u Beogradu uručena godišnja nagradu Pedagoškog pokreta Srbije – „roditelj godine“.
– Ovo mi je prva ovakva nagrada u životu. Hvala tim divnim ljudima koji su se setili mojih muka i nevolja i nagradili me na ovakav način. Dok sam primala nagradu, i kasnije, kad sam, zahvaljujući se, opisala nevolje sa kojima se borim, pola sale je plakalo – kaže Milka.

Izvor: Kurir
(2008)

***

Roditeljstvo ni u kakvim uslovima nije lak posao. Ali Milkin je svakako najteži, jer zahteva apsolutno odricanje od sopstvenog života i posvećenost sinovima. Siromaštvo u kojem porodica Mitrašinović živi muku pojačava do granica ljudske izdržljivost. A ostanak uz sinove čak i kada postoji mogućnost da ovi budu smešteni u specijalizovanu ustanovu – život majke Milke čini istinski herojskim.