Odličan đak i matematičar vodi brigu o teško bolesnoj i nepokretnoj babi i starom dedi, sa kojima živi u trošnoj kućici

Trinaestogodišnji Miloš Lazarević iz sela Dragušica kod Knića sam vodi brigu o teško bolesnoj i nepokretnoj babi Radoslavi (75) i dedi Milanu (74) Lapadatoviću, nekadašnjim najboljim radnicima Fabrike oružja u Kragujevcu, a sada penzionerima, koji u krajnjoj bedi žive u kućerku nadomak Gružanskog jezera. Miloš nema detinjstvo jer su ga pojele brige i nemaština, ali ima srce velikog čoveka i istrajnost dostojnu poštovanja.
– Zet Davor, koji je bio oženjen mojom ćerkom Dragoslavom, izvršio je samoubistvo i ostavio mi oproštajno pismo u kojem me moli da se staram o sinu Milošu, kojeg je obožavao – priča deda Milan o svojoj nezalečenoj rani.
Ubrzo se Miloševa majka Dragoslava preudala za čoveka koji nije voleo Miloša pa ga je često izbacivao iz kuće. Dečak je prozebao i gladan provodio dane na kragujevačkim ulicama. Deda Milan je jednoga dana došao i uzeo Miloša kod sebe.
– To sam oduvek želeo, jer sam se stalno sekirao za babu i dedu, koji su već tada bili teško bolesni. Osećao sam obavezu da im se nađem pri ruci i pomognem, jer znam koliko su činili za moju majku, sestre i mene, i da su od usta odvajali da bismo mi imali da jedemo – kaže Miloš, koji je, iako živi u veoma teškim uslovima, jedan od najboljih đaka u Osnovnoj školi „Vuk Karadžić“ u Kniću.
Detinjstvo Miloša Lazarevića, jednog od najboljih mladih matematičara u Kniću i đaka putnika, nije ni nalik odrastanju njegovih vršnjaka.
– Ustajem u zoru, prvo nacepam drva i naložim šporet. Potom umijem i presvučem nepokretnu babu, izmerim joj pritisak, šećer u krvi i dam joj lekove. Onda pregledam svoju odeću, da vidim mi nisu ponovo pukle plišane pantalone, koje nosim već tri godine. Ako jesu – ušijem ih. Proverim patike da se nisu opet odlepile jer su mi odavno za broj-dva manje. Pripremim dedi i babi nešto za jelo, ako se šta nađe. Poljubim ih, ranac na leđa pa na autobus – priča ovaj hrabri dečak.
Kaže da mu dan u školi prođe brinući da opet nisu dolazili električari da im isključe struju, za koju duguju 30.000 dinara.
– Kući ne idem kad i ostala deca jer prvo moram do apoteke da kupim lekove za babu ili odem kod nekog da pozajmim novac do dedine penzije, platim račune. Po podne skupljam drva u vrzinama, ponovo pregledam babu, riljam baštu, režem voće i usput se sekiram da li ću imati novca za lekove za babu i šta će biti sutra. Ako imam od čega, skuvam ručak, i to je uglavnom neko povrće jer smo na meso odavno zaboravili – priča Miloš.
Deda Milan se ne stidi nijednog posla kako bi ishranio i izveo na put unuka kakvog bi svako poželeo.
– Nadničim po selima, pokušavajući da zaradim nešto novca da bi Miloš mogao malo bolje da se obuče i da nešto bolje pojede, jer mu sada najviše treba. Ponekad se svađamo, on misli da više i bolje hrane treba babi i meni. Tada slažem da sam sit te unuk pojede nešto bolje, a meni tada bude lepo oko srca – kaže deda Milan kroz suze.
Miloš Lazarević planira da se upiše u vojnu školu. Ta odluka je odluka razuma, a ne stvarna želja.
– Kako znam i umem, moram da se upišem u vojnu školu jer se plašim da se nešto ne desi babi i dedi, a to bi značilo da neću moći dalje da se školujem, a i to je najkraći put da obezbedim svoje parče hleba i sigurniju starost babi i dedi, kojima sam jedina nada – kaže budući oficir, kojem je trenutno zaista potrebna pomoć.
Izvor: Kurir

**

Ima života koji su od početka obeleženi nesrećom, a Milošev je upravo takav – odlazak majke, samoubistvo oca… Nesreće lome i odrasle ljude, ali Miloš se ne da. Upornošću i snagom čije je poreklo nemoguće shvatiti razumom, on odoleva svim udarcima sudbine koja mu je otela detinjstvo. Ravnodušnost nas ostalih je nedopustiva, sve da i dalje može sam…

M.H.
(2009)