Ponudio kuću, imanje i posao ocu koji se sam brine o četvoro malolotne dece

Branislav Milojević iz sela Prekonozi kod Aleksinca, koji sa četvoro dece živi u ruiniranoj kući i ispod granice siromaštva, nije mogao ni sanjati da će mu jedan dobar čovek promeniti život iz korena. Kada je u novinama pročitao da Milojević nema ni za hleb, a nema ni posao, pa i kada je u nadnici jedva da uspeva da nahrani decu, Miodrag Mile-Gajić ponudio im je kuću, imanje, život dostojan čoveka.

Gajić je sa svojom porodicom dugo već na privremenom radu u Švedskoj. Ipak, u svom selu Kusadak kod Smederevske palanke, on ima veliki imetak.

„Ako bi oni hteli da prihvate, nudim im sve što imam u Srbiji“, kaže nam Gajić.

Tužna priča Branislava Milojevića počela je 2005. godine kada je, nakon kratke bolesti i bez zdravstvene zaštite, njegova žena, Dušica, umrla. Ostavši sa sedmoro dece, i sam bolestan, Milojević nije mogao da radi, jer je najmlađa ćerka Vesna tada imala samo dve i po godine. Ona sada ima šest godina, a sa njom žive još Milica (9), Miloš (11) i Miljan (15), koji ponekad radi kod druge porodice u selu. Tamo ga hrane i oblače. Najstarija Milojevićeva ćerka Marijana (22), udata je u susednom Rsovcu, sin Milan (20) poslednjih godinu dana pokušava da zaradi u Beogradu, a Milena (17) udata je u Aleksincu. Iz kuće bez vode, struje, mestimično i bez prozora, a posebno bez hrane, njih troje otišli su da bi tako pomogli ostalima.

Pedesetpetogodišnji Mile Gajić, samo četiri godine stariji od Branislava, kaže da će kuću sa pet odeljenja, strujom, bunarom, pomoćnu zgradu, veći plac, kao i nekoliko hektara zemlje za obrađivanje na neodređeno vreme pokloniti Milojevićima. Ali on ne poklanja samo to.

„Moja majka živi u susednom dvorištu. Ona mi je već rekla da je spremna da mu pričuva decu dok radi. I njoj može da pomogne, nacepa drva, a ja bih mu platio. Sve što bude hteo da radi, bilo bi mu plaćeno. Ako je radan čovek, u mom selu, u kome živi šest hiljada ljudi, mogao bi da zaradi i od nadnice i od poljoprivrede. Ja bih mu kupio, ako želi, ovce, pa neka ih gaji.“

Gajić je tužan, jer još nije uspeo da stupi u kontakt sa Milojevićem, a Srbiju mora da napusti i vrati se svom poslu i porodici u Švedskoj. Zvali su ga neki rođaci i kazali mu da je čovek kome želi da pomogne u šoku i da mu treba neko vreme da odluči. On sam ni na koji način nije uspeo da „dopre“ do Branislava, jer pod Ozrenom, gde ovaj živi, nema ni telefona, a retko i poštar zalazi.

„Moram da krenem, ali, evo, spreman sam i da se vratim da ih svojim kolima preselim, ako nema drugog načina. Ključeve sam ostavio, svi su obavešteni i čekaju na njih. Ne pozivam ih na pet ili deset godina, nego dok god budu hteli tu da žive, jedino ne bih želeo da otuđim kuću. Meni ništa ne treba, ali mogu da mu pomognem da se zaposli.“

Gajić je u selu izgradio benzinsku pumpu, koja nije otvorena, jer je nestalo novca i čeka se na kredit. Ali, kad stvar bude gotova, mogao i lično da ga zaposli. Do tada, smislio je mnoga rešenja-posao za Milojevića kod njegovog rođaka u građevinskoj firmi, poljoprivredne radove, nadnice…Već je pregovarao nekoliko rešenja i svi u selu, kaže, spremni su da prihvate ovu porodicu.„Kad sam bio dete, nisam imao hleb, nego proju,“ seća se Gajić. „Kad sam video njegovu decu, znao sam da moram da im pomognem. I sam sam imao težak život. Možda sam se i zato sažalio na tu decu. Kakav bi ja čovek bio bez duše da im ne pomognem ako mogu!“

Miodrag Gajić razradio je sve taktike i smislio sve mogućnosti da u njegovoj kući Milojevićima bude bolje. Predlaže da i stariji sin, koji se odselio u Beograd, živi tu, ako mu je lakše, i putuje vozom kao i drugi ljudi iz Kusatka koji su zaposleni u prestonici.

„Kao dete sam s majkom radio za nadnicu. Dok je ona drugima kopala njive, ja sam vodio krave na ispašu, dva dana za jednu mericu kukuruza. Posle sam išao na zanat da se osamostalim i dve godine sam trpeo da me majstor bije. Znam ja šta je težak život. Ali, svako ko hoće da radi, uz malo tuđe pomoći, može da se izvuče.“

I taman kad se da pomisliti da ne može ponuditi više od ovog što herojski nudi, on napominje da ne zna da li siromašnoj porodici može davati novac, ali, eto, plaćaće struju, a i drva im je ostalo do kraja zime.

„Moja žena bi htela da obuče tu decu kao što oblači svoje unučiće. I, molim vas, nemojte da pravimo od toga galamu. Meni ne treba popularnost, nego da taj čovek dođe i izvuče se iz siromaštva.“

U selu je poznato da je Gajić već nudio svoju kuću jednoj izbegličkoj porodici. Nadaleko je poznat i njegov stav da za njega nije čovek onaj ko ima milione, nego onaj „ko dinar deli sa drugima“. Zbog glasa koji da bije, njegova ponuda i požrtvovanost za porodicu koju ne poznaje, nije iznenadila meštane Kusatka. Ali se njegova humanost, van Kusatka, čini nestvarnom. Posebno u vreme kada je izvrgnut ruglu svaki gest prema drugome bez sopstvenog interesa.

Dragana Perić

(2009)