Neki podaci govore da je na terenu od Sarajeva preko Dalmacije, pa sve do Slavonije, spasila živote preko 40 hiljada ljudi

Mis Adelina Paulina Irbi rođena je 1833. godine u Bojlend Holu u Norfolku, u Engleskoj. Njen otac admiral Frederik Pol Irbi bio je drugi sin lorda Bostona. Adelina je veoma rano ostala bez majke, koja je vodila poreklo iz porodice najuglednijih notingemskih bankara.
U duhu onog vremena, posle završetka školovanja, Mis Irbi je zajedno sa svojom prijateljicom sa univerziteta Georginom Mjur Mekenzi započela niz putovanja po Evropi. Na svom prvom putovanju, na koje su krenule 1859. godine, proputovale su Nemačku, Austriju, Češku, Poljsku i Mađarsku, a zapažanja sa ovog putovanja objavile su u knjizi „Kroz Karpate“ u Londonu 1862. godine.
Godine 1861. krenule su na svoje drugo putovanje i našle se na Balkanu. O tome su napisale knjigu “Putovanje po slovenskim zemljama Turske u Evropi”, koja je štampana u Londonu 1866. godine. Iste godine izdata je i u Njujorku, a prevod na srpski objavljen je dve godine kasnije. Talentovane i istinoljubive Engleskinje zapisale su sve što su lično videle i doživele prilikom putovanja po slovenskim zemljama pod turskom vlašću, a njihovo delo doživelo je ogroman uspeh.
“Kada sam došla u Bosnu, videla sam jedan dobar i srcem velik narod; nesreća tog naroda i patnje njegovih sinova pobudile su u meni osećaj milosrđa i ja sam odlučila da svoj život posvetim radu da se ublaže te patnje i umanje te nesreće” – zapisala je Mis Irbi.
Ona je razbila sve predrasude čitalaca o „divljim „Slovenima nastanjenim na Balkanu- o kojima većina Engleza skoro ništa nije znala. Engleskom čitaocu predočena je istina o narodu čije su nekada moćno carstvo pokorili turski osvajači. Neprocenjivo kulturno i umetničko blago toga nekada velikog carstva, bezobzirno je pljačkano, rušeno i uništavano, a ljudi mučeni, tlačeni i ponižavani.
Interesovanje za ovu knjigu bilo je veliko ne samo u Engleskoj već i u drugim zemljama Evrope i Amerike. Svojim uticajem na građane Velike Britanije ovo delo je doprinelo stvaranju pravednijeg mišljenja o srpskom narodu od onoga koje je zastupala zvanična engleska politika, tada naklonjena Turskoj. Izvestan broj poznatih političara i novinara promenio je svoj stav prema Srbima. Istina o životu i patnjama Južnih Slovena, prodrla je u svet.
Zvanična Engleska politika u to vreme bila je beskompromisno konzervativna i naklonjena Turcima, dok je liberalna partija pod vođstvom Gledstona bila na strani balkanskih hrišćana i branila njihove interese. Tako je ova knjiga postala veoma snažno sredstvo propagandne politike Liberalne partije na Bliskom istoku. Sam Gledston napisao je predgovor, nazivajući ovo delo najboljom do tada napisanom knjigom o uslovima u Turskoj. “ Po mom mišljenju”, tvrdi Gledston, “nijedan diplomata, konzul, ni putnik iz našeg naroda nisu tako snažno uticali na naše javno mnjenje, niti tako značajno obogatili naša znanja o ovom složenom pitanju, kao ova knjiga”.
Jedan deo knjige nalik je pravom vodiču sa mnogo dragocenih, jasnih i praktičnih uputstava budućim putnicima, izrečenih sa mnogo humora. Upoznavši ovaj narod koji nije umeo da podlegne, ali koji je umeo da čeka, proučavajući njegov folklor, narodne pesme, religiozni i porodični život, dve Engleskinje su ga zavolele. I kao što je njihov Bajron “tražeći zemlju u kojoj će umreti”, pronašao Grčku, njih dve su, tražeći zemlju u kojoj će živeti, otkrile Bosnu.
U vreme Hercegovačkog ustanka 1874. i 1875. godine, pa i docnije tokom srpsko-turskih ratova 1876 – 1878. godine nezaboravna je bila humanitarna uloga Mis Irbi u zbrinjavanju izbegle sirotinje i nejači. Neki podaci govore da je na terenu od Sarajeva preko Dalmacije, pa sve do Slavonije, Mis Irbi spasila živote preko 40 hiljada ljudi. Otvarala je škole, gradila domove za siročad, naselja za smeštaj beskućnika i nabavljala lekove za bolesne i ranjene. Zbog ovog njenog truda srpski narod onoga kraja nazvao ju je Plemenita mis Irbi. To joj narod u Bosni, Hercegovini i pogotovo u Srpskoj krajini nikad nije zaboravio. Sav svoj imetak i svo svoje znanje ova izuzetna žena posvetila je obrazovanju i vapitanju ženske omladine u Bosni i Hercegovini.
Nakon austrougarske okupacije BiH 1879. godine, Mis Irbi se posvetila novoj školi za siromašne srpske devojčice u Sarajevu. Osnovala je prvu devojačku školu u ovom delu sveta, a prve školovane učiteljice u BiH bile su pitomice Mis Irbi.
Ali ne samo što je organizovala nastavu zajedno sa svojom sunarodnicom i družbenicom Mis Makenzi, nego je o svom trošku podigla i prvu zgradu. Stekla je mnogo simpatija u lokalnoj zajednici i njena škola radila je sve do njene smrti. Odlikovana je sa više ordena srpskih kraljeva, a njen pogreb 1911. godine bio je žalost za mnoge. Po sopstvenoj želji sahranjena je na Koševskom groblju u Sarajevu.
Mis Irbi je odlikovana Takovskim krstom kralja Aleksandra Obrenović, a Ordenom Svetog Save drugog reda kralja Petra Prvog Oslobodioca i Danilovim krstom kralja Nikole Petrovića Njegoša iz Crne Gore.
Svečanosti povodom stogodišnjice rođenja Mis Irbi 1934. godine, zabeležile su tadašnje novine, prisustvovali su engleski, francuski, njemački, italijanski, belgijski i češki konzuli, što je potvrda koliko je Evropa poštovala veliku Engleskinju.
Danas joj gotovo zaboravljena. Dvanaestog decembra 2004. godine, u Muzeju Stare pravoslavne crkve u Sarajevu, obeležena je stotinusedamdeseta godišnjica od rođenja velike dobrotvorke Engleskinje.
„Punih pedeset godina radila je ta plemenita žena u najvećoj skromnosti i tišini, neumorno i predano na polju prosvjećivanja srpskog naroda, na ublažavanju bola i patnji slabih i nemoćnih, ne žaleći ni truda, ni materijalnih žrtava, pa ni samu sebe, samo da bi što više pomogla i što više dobra učinila“, rekao je tada mitropolit dabrobosanski Nikolaj.
A Ivo Andriće je zapisao: „Irbi je bila najplemenitija i najistaknutija Engleskinja“.

M.H.
(2009)