Nekoliko sati posle porođaja lekari su skinuli pelene s tek rođene bebe, i to pred Nadicom i njenim mužem. Posavetovali su ih da je zaborave i ostave u bolnici

Nadica Blažić (46) iz sela Kumane, majka Milane (24), Darka (22) i Marine (16), osnivač je i predsednica beogradskog Udruženja samohranih roditelja i porodica dece s invaliditetom „Plava školjka“.

Njeno najmlađe dete jedino na svetu ima medicinsku dijagnozu: Dysplasio craniofrontonasalis scapula elevata bil morbus Klippel-Feil. Rođena je s psihološkim i fizičkim anomalijama na celom telu.
– Marinin lekarski nalaz dosad nije upisan u domaće i svetske medicinske anale i zato nema pravo ni na jednu vrstu socijalne pomoći. Dosad ju je pregledalo više od 50 lekara u preko 20 domaćih bolnica i klinika. S dokumentacijom o njenoj istoriji bolesti prvi put su se u svojoj praksi sreli specijalisti iz Ženeve, Moskve, Italije – priča.

Nekoliko sati posle porođaja lekari su skinuli pelene s tek rođene Marine, i to pred Nadicom i njenim mužem. Posavetovali su ih da je zaborave i ostave u bolnici.
– Marina je imala tri kilograma i 250 grama, 52 centimetara dužine. Nije imala vrat, uši su joj bile na ramenima, levo oko niže postavljeno od desnog, širok nos, veliko nepce. Desno rame štrčalo je napred jer joj je pukla klavikula dok je tri puta prolazila kroz porođajni kanal. Obim glave bio joj je veći od grudnog koša, desna ruka spojena kožom do visine grudne bradavice, torzo predug u odnosu na noge, karlica nepravilno postavljena. Svi ručni i nožni prsti krivi, jedno stopalo šire i kraće od drugog – kaže.
Na otpusnoj listi pisalo je da je Marina stigmatična i da od treće nedelje života treba genetski da se ispituje. Do danas nije utvrđeno da li su te deformacije postojale u trudnoći ili su delimično posledica porođaja. Nadica i dalje nema kompletan nalaz koji je neophodan za multidisciplinarno istraživanja u američkoj državi Minesoti.
– U međuvremenu sam se i razvela jer je posle rođenja druge ćerke moj muž još jače prigrlio flašu, a našoj porodici okrenuo leđa – priča. – Moja majka je u 36. godini ostala samohrana majka s troje dece, a u istoj godini mene je zadesila ista sudbina.
S troje dece najpre je živela na kumanskoj adresi svoje majke i brata. Marini je preporučena dnevna rehabilitacija, a Nadica je radila kao seoska učiteljica. Dovijala se na razne načina da stekne vreme i za posao i za svoju decu.
– Raspuste sam provodila s Marinom u Rusandi i Banji Koviljači. Naučila sam je da smo mi dva puža s kućicom na leđima kako bi razne tretmane na različitim adresama lakše podnela – priča.
Dosetila se Nadica kako da pospeši motoriku ćerkinog lica i dojila ju je 18 meseci. Naučila ju je da spava na rukama na stomaku da bi tako izvijala vrat, kojeg na rođenju nije bilo. Upisala ju je na časove klavira da bi vežbala prstiće. Na seoskoj ravnici svakodnevno su vozile bicikl, što je bilo lekovito za njeno telo. Nadica joj je govorila da će tako najlakše stići do bakine kuće, do livade s mirisnim cvećem…
– U maloj sredini nije bilo odgovarajućih medicinskih uslova za stalno lečenje mog deteta. Nakon što je Darko stekao srednjoškolsku diplomu i odlučio da ostane u selu, s mlađom ćerkom sam se pridružila starijoj, koja je studirala ukrajinski jezik u Beogradu. U početku sam uspela da sa smanjenim fondom časova dolazim na posao u Kumane. Od 2008. sam bez posla jer me odbijaju na svim beogradskim konkursima u struci zato što sam završila Višu pedagošku školu, a ne fakultet – priča.

Milana je diplomirala i radi, pa s majkom i Marinom žive od njene plate kao podstanari na Karaburmi. Nadica je imala privremen posao kao radioničar-učitelj u Udruženju za osobe sa smetnjama u razvoju „Stari grad“, povremeno čuva bebu za 250 dinara po satu. Imala je sedam kredita, sada otplaćuje još tri.
– Nemamo para za kontinuirano lečenje, ali se ne predajemo. Lekarsko „ne“ često zajedno pretvaramo u „da“.
Podvig je što je mala Marina završila četiri razreda osmoletke u Kumanu, sa svim peticama stekla je diplomu specijalne osnovne škole „Dragan Hercog“ pri beogradskoj Klinici za rehabilitaciju „Dr Miroslav Zlotović“.
Danas ide u prvi razred srednje škole „Stefan Dečanski“ za nagluvu decu i onu sa oštećenim sluhom. Tu je otkrila strast prema crtanju i slikanju.
– Marina je najpre igrala hip-hop s vršnjacima sa smetnjama u razvoju. Izuzetan je talenat i već tri godine ga trenira sa zdravom decom u plesnom centru „Mladost“. Ume da napravi i most i špagu, o čemu ranije nisam mogla ni da sanjam – hvali je ponosna majka.
Na Božić 2010. godine Nadica je osnovala „Plavu školjku“, u kojoj su dobrodošla sve deca i roditelji.
– Mališani sa posebnim potrebama često su usamljeni i izolovani od društva. Združeni smo jači u igri i pravljenju vunenih, končanih i glinenih ručnih radova od kojih se autori finansiraju. Roditeljske i de­čje rukotvorine su izložene na našem prodajnom štandu u Domu sindikata i Dečjem kulturnom centru. Ideja nam je da plasiramo glinenu azbuku kao asocijaciju na našeg velikana Vuka Stefanovića Karadžića, koji je bio hrom. Ukoliko uspemo da je ozvaničimo kao srpski suvenir, zarada bi išla u humanitarne svrhe za decu s invaliditetom.

(Izvor: Blic žena, april 2012)