Već petnaest godina grupa penzionera jednom nedeljno druži se uz pesmu i igru i uspešno razvejava predrasude da je život u starosti dosadan

Mala grupa naših najstarijih sugrađana svakog utorka u prostorijama jedne beogradske mesne zajednice veoma uspešno razvejava predrasude da je život u starosti dosadan.Neki od njih imaju duži penzijski nego radni staž, ali svi i dalje bez ostatka uživaju u životu.U nastojanju da uprkos fizičkim poteškoćama starosti iskoriste svaki trenutak, druženja pretvaraju u hronično uživanje.Dok ni dvostruko mlađi od njih ne uspevaju da se sa svojim vršnjacima jednom nedeljno provedu uz muziku i vino.
U Mesnoj zajednici „Karaburma Dunav“, naime, grupa od dvadesetak ljudi više od petnaest godina svakoga utorka od popodnevnih do kasnih večernjih sati diše punim sedamdesetogodišnjim plućima.Od visokih tonova prozori na okolnim zgradama se tresu, ali ne mari.Najstariji sugrađani uživaju simpatije stanara koji se nikada nisu žalili zbog narušavanja mira.U sali opremljenoj u svadbarskom stilu pod jakom svetlošću, visinom i godinama odudara samo Milan, pevač orkestra „Pegla“ koji grli zajapurene starice oko sebe.Za posebnim stolom sedi slavljenik sedamdeset trećeg rođenadana.Pravi je džentlmen zbog čijih se manira ambijent premešta u filmove sa polovine prošlog veka.
Bele frizure su sveže, a kravate, starog kova, uveliku razvezane.Rukavi zasukani i samo retki nisu na podijumu.Među njima je gospođa Mira (71) sa biserima oko vrata, koja je sela da se odmori.Kaže da već deset godina dolazi na „žurku“ i ne dozvoljava bolesti da je omete.Lepo se obuče, pa sedne na prevoz iz naselja Braće Jerković.
„Toliko sam prijatelja ovde stekla.To mi je jedino zadovoljstvo.Podmlađuje me i ispunjava srećom,“nežno se smeje.
Među najaktivnijima je zvezda večeri Zlata (76).Ona kaže prati „Peglu“ gde god da sviraju.„Evo ja sam se sad presvukla.Ne smem da budem mokra od igranja.Volim muziku, šta ću?Moj muž je petnaest godina mlađi od mene, ali je bolestan.Ja njega lepo spremim tako da mogu da odem na nekoliko sati, a on mi ne brani.Mi nemamo male penzije, tako da ja mogu Milanu da platim 500 dinara, a on da mi peva šta poželim.Pa, kad se razigram!“
Stojanka i Toma napuštaju zabavu već u devet sati i dobacuju sa vrata „Zlato, još nisi na stolu?!“Kažu da ujutru imaju neke obaveze, ali eto ih već sledećeg utorka.„Mada, imamo mi još jedan klub u koji idemo.Tako da, dva puta nedeljno izlazimo u grad“, objašnjava Toma koji još nije prebacio sedamdesetu.
Pevač Milan, istina, zna sve gotovo zaboravljene melodije, pesme koje se više nigde ne pevaju.Zlata kaže da joj je od svih prijatelja iz kluba najdrža kuvarica Vesna, jer joj da i da popije koju.Nema veze što se uglavnom toče sokići.Atmosfera je vrela.A cenovnik kao skupštinski.Ulaznica u klub se plaća 50 dinara da bi orkestar bio tu.Još sto dinara košta neograničena količina pića svih vrsta za celu noć, a kad je neka posebna prilika Vesna napravi pitu i kolače.
Milan Saveski pokrenuo je ovo druženje pre petnaest godina.Kratko vreme zbog problema sa upotrebom prostorije, koju im je poklonila opština Palilula, klub nije radio.„Onda me je naš pokojni drugar Dane pozvao i rekao da se svi žale, nemaju gde da se druže.Ubeđivao me je da budem uporan i druženje se nastavilo“, objašnjava Milan dok ga gospođa u kasnim šezdesetim godinama, kojoj je neprijatno da kaže kako se zove, moli da joj ne pokvari frizuru dok je grli, jer sutra ide na snimanje emisije „Plesom do snova“.
Klupe poređane uz zid sale, prazne su.Svi su na podijumu, teško ih je uloviti za razgovor.Još ih je teže čuti, jer Milan ima prodoran glas.Ali, gospođa Milica (72) je zainteresovana za priču.Ona je oduvek sanjala da bude medijska zvezda, ali je morala da radi u preduzeću i brine o porodici.Mladalački šareno obučena, na štiklama, okićena je raznobojnim nakitom.Ima, kaže, dvoje dece i dva unuka.Lepo ih je odhranila, podmirila sve potrebe, a sad može malo i da se opusti.„Ja živim na Banovom brdu.Ali sednem na prevoz, dođem i znam da će Milan uvek malo da me pusti da pevam.Imam sreće, jer i moj muž, eno ga tamo, obožava muziku.A uvek me je zanimala televizija i da budem pevačica.Ja sam stvorena za to, pa se nešto mislim, nikad nije kasno“ pozira za fotografiju sa mikrofonom u ruci.
Starci ne prestaju da plešu, Milan ne prestaje da peva.Mada to nije njihov omiljeni žanr, radi atmosfere, vole da čuju hit „Ne može nam niko ništa“.Pevaju u glas i vidi se, posebno uživaju u ovoj pesmi.Šire ruke i misle na starost.U inat životu, čak i o pokojnim prijateljima iz kluba govore sa osmehom.Sete ih se u svojim obredima nazdravljanja.Ali, ne pričaju o neminovnostima.Teške teme ne dolaze u obzir.Na jedan dan nedeljno svi problemi, sve zdravstvene i finansijske muke ostaju po strani.Taj dan je za njih pravi praznik života.

Dragana Perić
(2008)