Uprkos multipleks sklerozi od koje boluje već šest godina, jedan od najmlađih apsolvenata Prirodno-matematičkog fakulteta u Nišu u svom indeksu ima samo devetke i desetke

Nenad Vesić je samo naizgled običan mladić. Studira Prirodno-matematički fakultet u Nišu, planira da po završenom fakultetu upiše i postdiplomske studije, da nastavi da se školuje, ali i da usavrši sviranje gitare. Koja je, pored matematike, još jedan njegova ljubav.
Ipak, Nenad će svoje planove moći da ostvari samo ako njegova bolest, multipleks skleroza ne bude napredovala. Od nje ovaj mladić boluje već šest godina, dijagnostfikovana mu je u drugom razredu srednje škole.
Iako bi većina nakon tog saznanja poklekla, besna na sopstvenu sudbinu, njega to nije sprečilo da nastavi dalje da realizuje svoje planove. Da upiše fakultet – ni manje ni više nego matematiku.
I ne samo to. Sa samo dvadeset tri godine ovaj mladić već je apsolvent na Prirodno-matematičkom fakultetu u Nišu. I jedan od najuspešnijih studenata, sa prosečnom ocenom 9,55. Najmanja ocena u njegovom indeksu je osam. I od dvadeset ocena samo je jedna osmica. Pogađate, ostalo su sve same devetke i desetke.
– Matematika je moja ljubav još iz osnovne škole. Zavoleo sam je zahvaljujući učiteljici. Sećam se da sam 1998. godine tvrdio da ću sigurno proći na savezno takmičenje, ali sam onda na Okružnom imao samo pet od mogućih 100 poena – priča Nenad. Ni to ga međutim nije obeshrabrilo. Naprotiv, ovaj samouvereni i vredni dečak kasnije je išao i na druga takmičenja, a na Republičkoj smotri u Kaldovu osvojio je drugo mesto.
U Nišu se, gde i danas studira i živi, upisao u matematičko odeljenje gimnazije “Svetozar Marković”, inače istureno odeljenje beogradske Matematičke gimnazije.
“Specijalac”, tako su njega i njegove drugare iz matematičkog odeljenja gimnazije nazivali učenici iz drugih razreda. A tako sada glasi i korisničko ime Nenadove mejl adrese:
– Kada sam pravio mejl koje god korisničko ime da sam stavio već je bilo zauzeto. I onda sam se dosetio nadimka iz srednje škole…
Za fakultet kaže da nije težak: “To je samo učenje.” Uprkos bolesti zbog koje se otežano kreće i sporije piše, Nenad, zahvaljujući znanju koje je stekao u gimnaziji, gradivo savladava lakše i brže nego ostale kolege sa fakulteta.
A i ono što mu eventualno predstavlja problem zbog bolesti, prevazilazi uz razumevanje kolega i profesora. Izlazi sa svojim društvom do grada, ali do fakulteta ili u večernji izlazak uvek ide taksijem, iako živi u blizini.
Neposredno pre ovog razgovora Nenad se vratio iz Beograda, gde redovno odlazi da primi terapiju, na Vojno – medicinsku akademiju. U Nišu, sa roditeljima i mlađim bratom živi kao podstanar, a o troškovima svog lečenja i stalnim odlascima na terapiju on kaže:
– U početku sam sebi sam davao injekcije “copaxone”. Kasnije, kad su posle niza pregleda na VMA utvrdilidali dijagnozu, lečio sam se u niškom Medicinskom centru. Sada sam na studijskoj terapiji na VMA, koja je besplatna. I troškovi puta mi se refundiraju. Ni polivitaminska terapija nije skupa, ali su zato lekovi poput ovog koji sam pomenuo jako skupi. Ali šta je tu je… Bogu hvala, nisam tako loše kako to zna da bude. Malo teže se krećem, ali šta je tu je…“
ored postdiplomskih koje planira da upiše, ako mu to njegova bolest bude dozvolila, i to čim položi preostalih osam ispita, Nenad ima još planova. Kao dečak, završio je u rodnom Prokuplju nižu muzičku školu, odsek harmonika, i sada želi da uvežba sviranje gitare. I da konkuriše za neku značajniju stipendiju kako bi mogao da finansira realizaciju svojih planova…
Ne sumnjamo da će uspeti. Jer retki su i oni zdravi koji se mogu pohvaliti ovakvim ocenama, planovima i ambicijama.

Petrica Đaković
(2008)