Narodu je ostavio zadužbinu čija je imovina u to vreme imala vrednost gotovo kao Nobelova fondacija

Nikola Spasić je roden 2.novembra 1838. godine u Beogradu, kao najstarije dete poznatog ali siromašnog beogradskog trgovca Spase Stojanovića, čiji je otac Stojan oko 1807. godine došao sa celom porodicom iz južne Srbije.
Školovanje je otpočeo u tek osnovanom Liceju, ali su ga politički potresi 1848. godine omeli da tu nastavi obrazovanje, te se dao na učenje mumdžijskog, odnosno voskarskog zanata, a potom i licitarskog. No, nijedan od tih zanata nije obećavao zaradu, pa se mladi Nikola pridružio svom stricu u kožarskoj radnji, gde je izučio opančarski zanat.
Godine 1864. s početnim kapitalom od dvesta dukata Nikola želi da se osamostali. Ta ušteđevina nije bila dovoljna te mu u pomoć pritiče pozajmicom od petsto dukata brat njegove prve žene Leposave, trgovac Đoka Jovanović. Bila je to jedina pozajmica u životu Nikole Spasića i Jovanoviću je ostao doživotno zahvalan pomažući mu mnogo godina, sve do smrti.
U beogradskoj Vasinoj ulici otvorio je kožarsku radnju pod nazivom „Nikola S. Spasić” u kojoj je prodavao opanke, određujući im cenu tako da je na njima ostvarivao malu zaradu – tek jedan groš po paru. Ovo je uticalo na promet, pa je vrlo brzo počeo da prodaje i više stotina pari opanaka dnevno.
Zatim je počeo da trguje platnom, koje se tada tkalo u seoskim domaćinstvima na primitivan način. Nikola Spasić lično je, na kolima sa zapregom, putovao po selima i otkupljivao bale platna, čak i u Banat i Bačku. Ostalo je zabeleženo da je „za svoje kočijaše obezbeđivao dobru hranu i pri svakom obroku vino, dok je sam pio vodu i na kolima jeo lepinju da ne bi ručavao po mehanama sa ostalim trgovcima i u njima ostavljao veliki deo teško stečene zarade.“ Platno je, kao i opanke, prodavao uvek sa po jednim grošem zarade, po rifu (oko 80 cm dužine).
Spasić je svoju robu dugo prodavao samo za gotovinu, smatrajući da na veresiju treba davati ili svakome ili nikome. Kasnije je, pomažući pojedincima, davao robu i na veresiju ali uvek u manjim količinama. Nikada se ni sa kim nije sudio. Za gubitak pri pozajmici nije krivio one kojima pozajmljuje već sebe što je to činio.
Bio je potpuno predan radu i kući, iako ni u jednom od tri braka nije imao dece. U kafane nije zalazio, a retko kad i u šetnje sa poslovnim prijateljima. U kući se živelo uvek skromno i bez onog spoljnjeg luksuza koji je sve više ulazio u kuće imućnih srpskih trgovaca. Međutim, u čaršiji je uživao ugled ne samo bogatog trgovca već i čestitog i mudrog čoveka čije se mišljenje o mnogim stvarima tražilo a saveti prihvatali.
Najduže je u braku proveo s drugom ženom Stankom-Cajom Spasić. Uz njenu pomoć stekao je ogromno bogatstvo i sagradio porodičnu kuću u Knez-Mihailovoj 33. Projekat za kuću uradio je poznati beogradski arhitekta Kosta Jovanović. Nikola Spasić je za života bio predsednik Berze, predsednik Prometne banke i član upravnog odbora Narodne banke. Za života je odlikovan Takovskim krstom IV stepena i ordenom Svetog Save III stepena.
U ratu 1876. godine učestvuje kao redov-konjanik. U drugom srpsko-turskom ratu nije učestvovao jer ga je država oslobodila kao vojnog liferanta. Tada je prvi i jedini put radio sa državom. Napravio je i izliferovao vojsci oko 25.000 pari opanaka.
Devedesetih godina 19. veka kad je srpska vlada zapala u krizu, Spasić je otkupio deo srpskog inostranog duga. To je njegova prva donacija privrednom razvoju Srbije.
Druga donacija Nikole Spasića bilo je „Đačko sklonište”, sagrađeno u dvorištu palilulske osnovne škole. Bilo je to sklonište za siromašnu decu čiji su roditelji bili u nadnici od jutra do večeri. Dao je i novčanu pomoć koja se isplaćivala kao nagrada najboljim đacima.
Prvo crkveno zvono iz slobodne Srbije Spasić je poslao na jug, u Prizren. Kasnije ih je darovao i drugim mestima, i to uz znatne sume novca. A kao veoma pobožan čovek poklanjao je i crkvene knjige, krstove i svešteničke odežde.
Zaradivši dovoljno, uz geslo „ne moraš sve da potrošiš što danas zaradiš, ostavi nešto i na stranu, neka se nađe zlu ne trebalo”, Nikola Spasić je krajem 19. veka prestao da radi u radnji i počeo da razmišlja o trajnoj zaostavštini svoje imovine.
Ratne 1912. godine Nikola Spasić zakupio je zgradu Uprave monopola i tu osnovao i potpuno opremio pomoćnu bolnicu, dok se hrana za pacijente pripremala u njegovoj kući. Iz Nemačke je doveo tada poznatog lekara, a u bolnici je radila i Draga Ljočić, prva žena lekar u Srbiji.
Nakon završetka rata, Spasić je sve što je bilo u bolnici poklonio Crvenom krstu. Za sav taj trud javno mnjenje predložilo ga je za odlikovanje, što je on odbio, ali je dopustio da njegova treća supruga Anastazija-Naka dobije Krst milosrđa za pomoć prilikom osnivanja bolnice i rad u njoj.
U pismu ministru prosvete i crkvenih poslova izjavio je:
„Na ovom što još živim i što moje imanje opet gledam zahvalan sam prvo Bogu a odmah iza Boga srpskoj vojsci. Zato hoću da zahvalim srpskoj vojsci na našem spasenju i slavi koju nam je donela na taj način što dajem svoje imanje u Beogradu na uglu ulica Knez Mihailove i Vuka Karadžića broj 37 kao svoju zadužbinu, kao prilog Srpskom narodnom invalidskom fondu ’Sveti Đorđe’”.
Vrlo brzo, ukazom kralja Petra, osnovana je Spasićeva zadužbina. Bilo je to 1915. godine, kad je Nikola Spasić napustio zemlju i otišao na Krf, gde je naredne godine umro, 28. novembra 1916. Po završetku rata sahranjen je na Topčiderskom groblju, u crkvi koju je podigao kao svoju zadužbinu. Za sobom je ostavio testament napisan još 1912. godine koji je čuvan u Narodnoj banci.
Od izvršilaca testamenta Spasić je tražio da od dela pokretne imovine izdvoje 350.000 dinara i podignu bolnicu u Beogradu i dve u Srbiji, tamo gde je najpotrebnije. Testamentom je naložena i izgradnja doma za iznemogle i sirote građane s natpisom „Podigao Nikola Spasić”, ali i kupovina najvećeg zvona za Hram svetog Save, kad bude sagrađen. Naloženo je, takođe, da se sve njegove pokretnosti, hartije od vrednosti, gotovina i nepokretnosti upotrebe za opšte privredne ciljeve, „s tim da se prihodi izdaju samo za rečene ciljeve, glavnica ne sme da se utroši i nepokretno imanje ne sme da se zaduži i proda”.
Svojoj udovici ostavio je u svojinu letnjikovac i vinograd na Topčiderskom brdu, doživotno korišćenje stanova u porodičnoj kući u Knez Mihailovoj broj 33, kao i penziju u visini najveće činovničke plate u zemlji. Rodbini je zaveštao zanemarljivo male sume novca i to uz naznaku „jedanput za svagda”. Prijatelji i beogradski advokati savetovali su Naku Spasić da kod suda traži svoje zakonsko pravo, da ospori testament i preuzme upravu nad Zadužbinom Nikole Spasića. Ali ova plemenita i humana žena ni u jednom trenutku nije posumnjala u ispravnost odluke svog muža: „Spasićeva želja zakon je za ceo svet, pa zar može da ne bude i za njegovu udovicu.”
Zadužbina Nikole Spasića počela je da radi 4. decembra 1922. godine, šest godina nakon njegove smrti, i u tom trenutku raspolagala je hartijama od vrednosti i nepokretnostima koju su činile tri velike „Spasićeve kuće” u najvažnijem trgovačkom centru Beograda, u Knez Mihailovoj ulici broj 19, 33 i 47. U tim zgradama izdavalo se 36 dućana, 46 velikih i manjih stanova i 2 kancelarije. Ova imovina imala je u to vreme vrednost gotovo kao Nobelova fondacija.
Do 1934. godine vršene su opravke na postojećim zgradama, a čist prihod od zadužbinskih imanja je tek kasnije mogao da se koristi za privredni razvoj Srbije. Prema želji pok. Nikole Spasiće izgrađene su: Bolnica u Beogradu – Gradska ili Opštinska bolnica, danas KBC „Zvezdara“ (1935); bolnica u Kumanovu (1935); bolnica u Krupnju (1936) i Dom za iznemogle i sirote građane u Knjaževcu (1935).
U Drugom svetskom ratu Zadužbina Nikole Spasića ostala je gotovo neoštećena, a zahvaljujući novcu iz tog fonda 1950. godine izgrađeno je keramičko odeljenje Akademije primenjenih umetnosti u Beogradu.
U drugoj polovini dvadesetog veka zadužbina Nikole Spasića ipak je podelila sudbinu ostalih zadužbina – nacionalizovana je…
Sud opštine grada Beograda na sednici od 1. decembra 1929. godine odlučio da se, „u znak zahvalnosti velikom dobrotvoru“, dotadašnja Trgovačka ulica u Beogradu nazove Ulica Nikole Spasića, ona je paralelna sa Ulicom kralja Petra I a povezuje ulice Knez Mihailovu i Cara Lazara.
Ovo ime ulica nosi i danas.

M.H.
(2009)