Vojnik srpske vojske u Prvom svetskom ratu poginuo je sahranjujući neprijateljskog vojnika

Najmanji vojnik u našoj četi redov Obrad Dostanić bio je ljubimac komandirov, moj i cele čete. Zvali smo ga Packo, a voleli smo ga zato što je, iako veoma mali, bio izdržljiv i odličan vojnik. Sa iskrivljenim štiklama na cokulama i sa torbom na leđima ispod šinjela, izdržao je mali Packo sve teške napore nezaboravljenih albanskih marševa i ubrojao se među one, u isto vreme, i srećne i nesrećne što su videli Jadransko more pa mu posle puni tuge kazali zbogom. Nikada ovaj mali vojnik nije izostao na maršu niti se kome požalio. I dok su veliki i snažni vojnici zastajkivali i odmarali se, pa opet pristizavali, dotle je siromah Packo postojano koračao napred i klizao se se sedeći niz zaleđene nizbrdice albanskih visova(…)

A tek kad je nastao bugarski rat, mi smo otkrili divne osobine ovog malog i hrabrog vojnika, koji je uvek bio skroman i koji nikad nije radio za nagradu i pohvalu. Najviše smo ga svo zavoleli  posle svršene borbe na Drenku. Tada je neprijatelj posle tri neuspela napada bio odstupio i ostavio na položaju svoje topove i mitraljeze. Oko dva poljska topa ležalo je četrnaest bugarskih vojnika – artiljeraca, koje su, kao poslugu topovsku, gađali za to naročito izabrani, najbolji strelci jedne naše hrabre čete. Među palim vojnicima, leđima naslonjen na točak topa i krvlju i zemljom po licu umrljan, više je sedeo nego ležao jedan ranjen, krupan i riđ bugarski vojnik, koji je teško disao i kome spasa nije bilo. Vojnici su videli i čuli kad mu je Packo, razgledajući osvojene topove, bio prišao, i, kao što je to redovno posle činio prilazeći neprijateljskim ranjenicima, upitao ga tiho i tužno: “Imaš li dece?” A kad je teški ranjenik, ne mogavši govoriti, savio palac svoje garave desne šake, koja je grčevito grebala zemlju, i pokazao svoja četiri prsta, Packo je, rastužen i duboko tronut sudbinom ovog oca četvoro dece, jer ih je i sam imao, natukao šajkaču na oči i udaljio se. Vratio se čim, osim stražara određenog kod uzetih topova, nije vipe nikog bilo i na svoja uska pleća natovario ranjenika kome su se nogf vukle po izoranoj od granatra zemlji i odneo ga ne previjalište gde ga je predao bolničarima i gde je ovaj jadnik odmah potm umro… Eto, od toga dana naročito Packo je postao naš ljubimac(..)

Packo beše na bojištu našao leš bugarskog podnarednika iz okoline Ćustendila, po imenu Kasanova. Bila je gusta magla i Packo, bolećiv, poduhvati se da pod zaštitom magle sahrani mrtvo telo Bugarina, svoga neprijatelja. Bugarske predstraže nalažahu se dosta blizu, na nekoliko stotina metara od jednog malog i golog ćuvika gde je poleđuške ležao podnarednik Kasanov. Pošto ga je lepo ukopao, mali Packo izdelja tada jedan krst i upisa svojom samoukom rukom ime podnarednika koje je saznao iz njegove beležnice. Baš u tom trenutku kada on, umoran i znojav od žurnoga rada, pobijaše krst više glave poginuloga, magla se podigla. Bugarski vojnici mogahu tada sa svojih mesta lepo videti Packa i dobro raspoznati čime se on zanimaše. Ali ih ovaj plemeniti posao nije uzdržao da propuste zgodnu metu. I kako je Packo, uveren da ga u ovom hrišćanskim poslu niko neće uznemiravati, stajao sasvim otvoreno, jedno zrno iz puške pogodi ga pored srca. Kada se magla ponovo spustila, mi nađosmo jadnog Packa mrtvog sa rukama raširenim oko onog istog krsta koga on beše tako pobožno sadeljao jednom neprijatelju.

Na fotografiji: Spomenica Srpsko-bugarskog rata 1913. godine

(Dragiša Vasić: „Packo“, Zbornik “Nebeska Srbija”, II knjiga)