Srednjoškolac iz kruševačkog sela nadniči kako bi poorao i zasadio svoje, a najveći san mu je polovan traktor

Sudbina se teško poigrala sa sedamnaestogodišnjim Perom Milosavljevićem, dečakom iz Velike Lomnice kraj Kruševca. U kući, nekada domaćinskoj i uglednoj, punoj čeljadi, danas stanuju samo Pera, i teška nemaština. Na nejaka pleća golobradog dečaka, učenika drugog razreda Građevinske škole u Kruševcu život je natovario nadničenje i teško bolesnu majku.

Pera je imao samo tri godine kada su mu baka i otac Radoslav, za samo nekoliko meseci razmaka, preminuli. Za sinom, pola godine kasnije, od tuge je prepuklo i srce starog domaćina, Perinog dede po ocu. Od tada je za Peru i njegovu majku Nadu, izbeglicu iz Hrvatske, život postao gori od pakla. Tuga za suprugom i rodnim Pakracem potpuno su slomili dečakovu majku, pa nije bila sposobna da se stara ni o sebi samoj, a kamoli o detetu.

O teškim godinama dvoje Milosavljevića svedoče oronule zgrade u dvorištu, prazne štale i obor. Sa jedne od kuća, zbog dugova, poskidani su i prodati svi prozori i vrata.

Prkoseći nevoljama Pera je uspeo da završi četvorogodišnju u rodnoj Lomnici, i da nastavi osmoletku u OŠ „Dragomir Marković“, putujući do Kruševca i natrag četiri godine. Više gladan, nego sit, svakodnevno po tridesetak kilometara. Tada mu je bar škola plaćala prevoz.

Danas za mesečnu kartu, od porodične penzije, mora da izdvoji 3.450 dinara. I kako jedna nevolja dovlači i drugu, Perinu majku Nadu je pre oko šest meseci težak šlog privezao za postelju, zbog čega je smeštena u gerentološki centar. Čim je ona odevdena, Pera je morao da vrati dug od 20.000, nagomilan u ovdašnjoj prodavnici.

– Pomagali smo kad god smo mogli. Nije nam bilo lako da gledamo kako se Pera muči, jer je Nada odbijala našu pomoć. Ali dete se nekako snalazi. Od kako mu je majka u bolnici Pera je očistio dvorište, hvali dečaka Dragan Milosavljević, brat od strica.

Draganov stariji sin Bojan je nedavno i zvanično postao Perin staratelj, pa im je sada lakše da se brinu o njemu.

– Srećni smo što nevolje nisu Peru odvele na stranputicu, i što nije izgubio veru i želju da živi normalnim životom.

U početku smo morali, bukvalno, da ga molimo i privodimo za svaki obrok. Toliko se stideo. Srećom, opustio se, pa je sada kao peti član našeg domaćinstva. Neki dan je zatražio da mu napravim sendvič, jer će da ide da ore.

Pera ništa nema od mašina. Da bi poorao i posejao svoje njive, mora da nadniči kod ovdašnjih seljaka da mu ustupe traktor. Uspeo je sam da poseje baštu odgajio je i svinju, osušio meso. Završiće i drugi razred, bez ijedne slabe. Pera se ne predaje. I zbog toga, pomoći njemu je božije delo…

Pera u podrumu kuće jedva da ima nešto vode sa seoskog izvorišta. O normalnom kupatilu, i veš – mašini – čak i ne sanja. I telefon je odavno demontiran. Osim šporeta u dnevnom boravku, rasklimatane vitrine, i stočića (doneo mu drug) u njegovoj kući više ničeg nema. Nažalost, staratelj Bojan, i njegov mlađi brat Boban, obojica s diplomama inženjera elektronike i telekomunikacija, nemaju stalno zaposlenje. Naučeni da rade, izrađuju rukotvorine u drvetu. Na uskršnjoj aukciji u Kruševačkom pozorištu, njihovo uskršnje jaje je osvojilo prvu nagradu, i najskuplje je prodato. – Za te pare kupićemo Peri kuhinju, poverio je novinarima Bojan.

Junak ove priče, dečak, sa brigama odraslog čoveka, nije bio previše govorljiv. Svaku reč su mu novinari kao „kleštima“ izvlačili. Tako su uspeli da jedva čuju kako sanja „jedan, makar polovan traktor“…

(Izvor: Novosti, maj 2011)