Petočlana izbeglička porodica Vujanović, i pored teškog života u zaseoku Bikač u Bačkoj, ne traži pomoć ni od koga

Uputila sam se do poslednje kuće u zaseoku Bikač kod Bašida, u kikindskoj opštini. Tu, u staroj nabijači (kući sagrađenoj od slame i blata), žive Vujanovići, koji su pre 19 godina izbegli iz Požarnice kod Tuzle. Čula sam, da je u pitanju izuzetno vredna i vanserijski optimistična porodica.

Moram je upoznati.

– Sad izvinite što vas ovako dočekujemo. Dograđujemo jednu prostoriju. Imaćemo napokon kupatilo. Ipak je 21. vek! – kaže kroz osmeh MirkoVujanović, glava porodice, dok se sklanjamo od kiše koja sitno pada.

Sedamo za trpezarijski sto, a Mirkova supruga Svetlana pristavlja kafu. Nudi me štrudlama sa makom. U tom pridružuje nam se 15-godišnji Radenko, njihovo najmlađe dete. Rođen je u Kikindi. Pored njega, Mirko i Svetlana imaju Jelenu (24) i Milana (20).

– Vredni su i dobri. Svi su bili “vukovci”. Jelena nam je sada na master studijama Ekonomskog fakulteta u Beogradu, a Milan završava prvu godinu ekonomije. Radenko na jesen polazi u srednju Tehničku školu – ponosno će Svetlana.

Vujanovići su u Požarnici važili za imućnu porodicu. Imali su spratnu kuću. Obrađivali zemlju. Išli na letovanja. Nabijača u kojoj danas žive daleko je od svega toga. Ali, kažu, od prošlosti se ne živi:

– Naše selo je potpuno uništeno, sravnjeno sa zemljom. Gledali smo kako nam kuća gori. Moje komšije i prijatelji uspaničeno su pakovali najpotrebnije i bežali. Oni koji su ostali, ubijeni su – priseća se Mirko.

– Ni u najgorim morama nismo slutili da će nas zadesiti to, čak ni onda kada je izbio rat. Čovek se uvek nada da će biti bolje, a onda se nađe u situaciji da spasava svoj i život najrođenijih – dodaje supruga.

Dok je plamen gutao sve pred sobom, u strahu da ih ne sustigne neko zlo, Mirko, njegovi roditelji, supruga, četvorogodišnja ćerkica i jednogodišnji sinčić, traktorom i automobilom su grabili ka Vojvodini. Zaustavili su se tek u Bikaču.

– Kupili smo ovu staru kuću od naboja sa šest jutara zemlje. Meštani su pritekli u pomoć. Iako su i sami loše živeli, svako nam je doneo ono što je mogao: kilo šećera, malo krompira, brašno, jaja… A među komšijama imamo i Rome, i Šiptare, i starosedeoce, i Lale i Mađare. Trenutak kada ti čovek tako pomogne ostaje za ceo život u sećanju – pričaju Vujanovići.

Mada nisu poput mnogih izbegličkih porodica utočište pronašli u kolektivnim centrima, nego su se odmah skućili, njihova borba za pristojan život nije bila ništa lakša. Od lokalne samouprave i države pomoć nisu želeli da traže. Da li im je to bilo ispod časti ili su smatrali da je ona drugima potrebnija, nije ni bitno.

– Kada si primoran da spasavaš živu glavu, materijalne stvari potpuno gube na značaju. Shvatiš, da su najvažniji porodica i negovani odnosi unutar nje. Jedino to zajedništvo može da te održi u nenormalnim vremenima – objašnjava Svetlana, naglašavajući da decu uči da budu dobri i vredni ljudi.

– Trud mora da se isplati. Možda se danas poštenje i vredan rad ne cene, ali te kvalitete na kraju neko mora da prepozna i nagradi – dodaje ova skromna domaćica.

Vujanovići su već prvih dana po dolasku u Bikač počeli da obrađuju zemlju koju su kupili. Mirko se prihvatio svih poslova koji su mu nuđeni. Čim su nešto zaradili, kupili su kravu. Snežana je muzla, prodavala mleko i sir.

– U našoj kući i deca rade. Nikada ih nismo uznemiravali dok su učili, ali čim ne bi imali obaveze, hranili bi stoku, vozili traktor, tovarili seno… Radenko i ja smo nedavno sami podigli onaj zid. Bez njegove pomoći sigurno ne bih uspeo. I sa komšijama lepo živimo. Ispomažemo se. Recimo, ako meni treba neka usluga, a ne mogu da je platim, ja komšiji odradim neki posao na njivi za koji bi inače morao da angažuje nekog. Ma, ako si čovek prema drugima, snaći ćeš se – poručuje Mirko.

Vujanovići danas imaju registrovanu farmu sa nekoliko bikova, krava i teladi. Žive isključivo od poljoprivrede. Od italijanske organizacije „Intersos” nedavno su dobili građevinski materijal, kako bi nakon dve godine, napokon završili kupatilo. To je sva pomoć na koju su pristali iako i dalje žive izuzetno skromno.

– Ne žalimo se. Za luksuzne stvari nemamo, niti težimo tome. Trudili smo se samo da naša deca ne osećaju da su po bilo čemu drugačija od svojih vršnjaka. Ako je razred išao na ekskurziju, išli su i oni, pa makar to značilo dodatne poslove za nas. To odricanje i žrtvovanje višestruko se isplatilo, jer su nam ona dobra, vredna i što je najbitnije brinu jedno o drugom – složni su Mirko i Snežana. Na pitanje da li su, posle svega, smogli snage da odu do Požarnice, Vujanovići odgovaraju potvrdno.

– Tamo, među malobrojnim povratnicima, nema mlađih ljudi. Osim toga, mi smo već zavoleli Bikač, mada je u njemu vreme odavno stalo.

Na fotografiji: Mirko i Svetlana Vujanović s najmlađim sinom Radenkom

(Izvor: Politika, jul 2011)