Pokojni Perić jedan je od heroja bombardovanja 1999. godine koji je preživeo obaranje MiG-29

24. marta 1999, 19 zemalja NATO napalo je Saveznu Republiku Jugoslaviju. U bombardovanju koje je trajalo 78 dana, učestvovalo je  600 najsavremenijih lovačkih aviona i bombardera NATO. Njima je donekle moglo da se suprotstavi samo 14 aviona MiG-29 Vojske Republike Jugoslavije. Jednim od tih aviona je poleteo pukovnik Slobodan Perić ne bi li se suprotstavio NATO avijaciji.

Pukovnik Slobodan Perić rođen je 1961. godine u Loznici. U avion je prvi put seo 1976. godine. Nakon završene Vazduhoplovne gimnazije u Mostaru, upisao je Vojnu akademiju u Zadru, a po završetku školovanja, dobio je službu u garnizonu u Batajnici.

« Tu je tek počela surova obuka. Nakon samo četiri godine već sam bio sposoban borbeni pilot, kao i NATO piloti. U međuvremenu u Jugoslaviju stižu avioni MiG-29. Ono što se po filmovima može videti, to vam je ništa šta su nama radili na obuci. Od cele lovačke populacije izabrani smo nas osamnaestorica. Imali smo takve dobre nalete da smo se mogli meriti sa najboljom svetskom avijacijom. Početkom devedesetih bili smo u top formi”.

Dalje iskustvo pukovnik Perić je stekao tokom ratnih zbivanja devedesetih godina. Smatran je za najboljeg pilota 127. lovačke eskadrile koju je činila elita RV i PVO VJ.

26. marta 1999, samo dva dana nakon početka bombardovanja, pukovnik Slobodan Perić i njegov kolega Zoran Radosavljević dobili su naredbu o poletanju i suprotstavljanju NATO avijaciji. Ova odluka se s pravom mogla smatrati suludom jer je Vojska Jugoslavije bila neuporedivo slabija. Avioni MiG-29 bili su u poluispravnom stanju, nesposobni za vazdušnu borbu. Domet radara NATO aviona bio je 120 km, dok je domet MiG-29 bio upola manji. To je značilo da su neprijateljski avioni mogli da gađaju pilote Vojske Jugoslavije pre nego što oni uopšte primete neprijatelja.

Sve ove informacije imao je i pukovnik Perić. Međutim, to ga nije sprečilo da ispuni naređenje i poleti u paru sa kolegom Zoranom Radosavljevićem.

« Odem s pokojnim Zoranom Radosavljevićem kući da se odmorimo. Došli su i moji roditelji, rođaci i komšije. Svi su hteli da znaju šta se dešava, koliko će da potraje. Meni pukne film i krenem nazad u jedinicu. Na vratima mi se Luka, koji je imao dve godine, obesi o nogu i kaže: „Tata, nemoj da ideš.“ Teško mi je, ali šta ću, moram. Odem do Radosavljevića, zvonim na interfon, kad njegova majka Rada i tadašnja devojka izlaze na prozor. Rada mi dobacuje: „Buco, pazi mi na Zorana“, i mi odlazimo. Tog dana 26. marta poleteli smo nas dvojica. Posle silnih manevara u vazduhu i izbegavanja NATO raketa pogođeni smo obojica. Kada sam video da avionu nema spasa, za tren mi je kroz glavu prošlo „tata, nemoj da ideš“, povukao sam ručicu i katapultirao se. Iskočio sam sa sedam-osam hiljada metara. A kad se sedište okrenulo naopačke, ugledao sam rupu ispred sebe od 5.000 metara i jedino što sam poželeo je da se padobran otvori. Taj strah nisam nikad osetio”.

Pukovnik Perić je preživeo napad i pao na teritoriju Republike Srpske. Nažalost, njegov kolega Zoran Radosavljević nije bio te sreće.

Smrt svog kolege pukovnik Perić nikada nije prežalio.  Bio je revoltiran zbog načina na koji su se čelnici naše vojske odnosili prema pilotima tokom bombardovanja i kako su ih olako slali u smrt. To nezadovoljstvo nije krio.  Nakon sukoba sa generalom Smiljanićem i iznošenja detalja o ovom sukobu u javnost, pukovnik Perić je izgubio aktivnu vojnu službu. Pokrenuo je sudski spor i dobio ga, nakon čega je vraćen u vojsku.

Međutim, to nije bio kraj njegovim nedaćama. Penzionisan je 2003. godine kao oficir Vojske Srbije i pilot 101. lovačkog puka. Imao je samo 42. godine i bio je “u punoj snazi”, kako je sam isticao.

Ni ta nepravda ga, pak, nije slomila. Uz njega su čvrsto stajali supruga Vera i deca Maja i Luka. Nakon penzionisanja, pukovnik Perić se posvetio uzgajanju voćnjaka i pravljenju rakije.  U rodnom mestu Zavlaci kod Loznice, podigao je destileriju. Bio je nagrađivan na sajmovima šljiva za kvalitet rakije. Iako nikada više nije poleteo, otkrio je u jednom intervjuu da « u mislima  stalno leti ».

Za čoveka koga nisu dotukli ni NATO bombardovanje, ni obaranje aviona, ni brojne nepravde koje je potom doživeo, kobna je bila –  vožnja automobilom. U noći 29. maja 2010, pukovnik Perić poginuo je u saobraćajnoj nesreći na putu Osečina – Gornje Crnjilevo, kod Valjeva.

Pukovnik Perić će ostati upamćen kako po svojoj hrabrosti u borbenim okršajima, tako i po visokim moralnim načelima od kojih nikada nije odstupao. Veliki je gubitak kada takav čovek nestane jer je mogao još mnogo čemu da nauči buduće generacije. Njegova priča nas navodi na razmišljanje kako se odnosimo prema osvedočenim herojima.

(autor: Sanja Beronja, 2010)

*Izjave pokojnog pukovnika Perića preuzete su iz intervjua dostupnog na strani: http://www.josavka.com/Ja%20sam%20onaj%20pilot.htm