Devetogodišnjak spas našao kod mamine tetke, koja ga je zbog nemaštine hranila buđavim hlebom

Teško detinjstvo!
Ranisav Rafailović, 17-godišnji dečak iz šabačkog prigradskog naselja Letnjikovac, od malih nogu zna samo za nemaštinu. U kućici, u jednom odeljenju, bez struje i vode živi s teško bolesnom majčinom tetkom Milenom Mandić od njene socijalne pomoći od 5.000 dinara.

Sve mu je krenulo naopako još u najranijem detinjstvu. Otac Dušan odlazi da radi u Nemačku i odvodi sa sobom starijeg brata Ratka. Ranisav ostaje da živi s majkom Dragicom. Išao je u drugi razred osnovne škole kada se, jednog kišnog dana, vratio u stan i zatekao ga potpuno ispražnjenog. Ničega u njemu nije bilo, ni stvari, ni zavesa, pa čak ni njegove odeće. Što je najgore, ni majke, koja je sve pokupila i otišla da živi sa drugim u selo Varna.
– Rekli su mi da je majka otišla sa drugim čovekom. Plakao sam tri sata, nisam znao gde ću. Ni sam ne znam o čemu sam mislio, samo da sam sam i da nemam kuda. Kod dede po majci nisam otišao jer sam znao da me neće primiti. Otišao sam kod bake Milene, mamine tetke koja ima kućerak na Letnjikovcu, i sve vreme sam ostao kod nje – priseća se Ranisav. A baka Milena nikada nije radila. Sa 62 godine teško je obolela, imala je dva šloga i predinfarktno stanje.

Sami su nastavili da dele sirotinju kako su znali i umeli. Bili su više gladni nego siti.
– Bilo je dana kada nismo imali ni za hleb. Preturala sam po kontejnerima, pa kada nađem buđav hleb, ja odsečem buđav deo, a ostalo jedemo. I na groblje sam išla da nađem hranu koju ljudi ostavljaju – kaže Milena.

Ranisav je u svemu pomagao baki i nije bio pošteđen teških poslova. Kao dete išao je da kopa, pomaže kad se drva izvlače iz šume, nosio malter kada je neko nešto zidao.

Ranisav je završio samo osnovnu školu. Njegovi nastavnici ga pamte kao izuzetno dobro i pošteno dete koje nije pravilo problema. A kada je krenuo u srednju školu u gradu, morao je da je napusti. Nije bilo para ni za autobus ni za knjige.
– Ostao je nepoverljiv prema ljudima. Kad bi video nekog nepoznatog, uvek se skrivao. Plašio se da ga neko ne prijavi i ne odvede u dom – opisuje Ranisava baka Milena.
– Najteže mi pada što nemamo struje. Već 10 godina nam je isključena, jer nismo imali novca da platimo račune. Posebno je teško uveče, kada uđem, a ono mrak – priča Ranisav.

Najveća želja Ranisava i Milene, da imaju udobniji dom, struju i vodu, biće ostvaren vrlo brzo. Predsednica i osnivač fonda ‘’Humano srce“ Ruža Popović već je preuzela brigu o njima. Obezbedila im je doručak i ručak svakog dana, nabavila ogrev.
– Sve vreme su živeli u ovoj sobici, a do zime će dobiti novu kuću sa dnevnom sobom, kuhinjom, još jednom sobom, kupatilom i terasom. Ranisav je već krenuo na praksu u obućarsku radnju da bi izučio obućarski zanat. Divan je dečak i ima svu našu konkretnu pomoć – obećava Popovićeva, koja je već pomogla mnogim siromašnim ljudima.

(Izvor: Kurir, oktobar 2010)