Izbeglica iz Sarajeva u neverovatno teškim uslovima podiže dve kćerke i unuku

Ako bedi treba odrediti adresu, onda je to poslednji atar sela Kačulice kraj Čačka.

– Tamo, iza šaše od kukuruza, kroz blato, stanuju Raviojla i njena deca – pokazuje komšija Novak Vujović na trošni kućerak od ćerpiča s kraja pretprošlog veka.

Ispred nakrivljenih vrata koja škripe pod vetrom, žena u vunenim čarapama i poderanom prsluku. Širi ruke ka Bojani Jakšić, predsednici Kola srpskih sestra iz Čačka. S Bojanom, nesrećna žena zna, stižu i darovi – odeća i obuća, posteljina. A, biće sigurno i hrane da deca nešto pojedu.

– Za Božić sam kuvala „prazan“ pasulj, ni parčeta mesa nije bilo da zamiriše – tužna je Raviojlina dobrodošlica.

Iako joj je 55 godina, život i tuga je savili. Izgleda kao starica. Žuljevitom rukom otvara vrata od dasaka sklepane terase, tužnog predvorja sobička u kojem živi sa ćerkama Bojanom (18), Milicom (15) i šestomesečnom unukom Julijom.

– Beda se nadvila nad mnogo čačanskih porodica – kaže Bojana Jakšić, predsednica Kola srpskih sestara. – Pomažemo ostavljenoj deci, starim, bolesnim, siromašnim, napuštenim. Sreća je da ima ljudi spremnih da nevoljnicima pruže. Samo je ruka koja daje – puna!

– Mala je naša radost i sreća. Ona nam daje snagu da živimo – govori nesrećna žena dok u stidu pokazuje svoju muku.

Teška zavesa iznad otvora u sobi u kojoj sve četiri spavaju čuva da toplota ne „pobegne“. Pola zida prekrila vlaga i buđ, na šporetu lonac s vešom, a sa pola preostalog plafona samo što ne otpadnu oronule grede.

– Strepimo da nas ne ubiju, dok spavamo – kaže. – I, pacova se plašimo.

Posle progona iz Sarajeva i duge izbegličke muke u Višegradu, Raviojla Vujović se pre tri godine doselila s mužem Milanom i ćerkama na ovo zapušteno imanje pokojnog svekra. Od sezonskih poslova skupili su malo para i počeli da zidaju kućicu pored stare. Kad je prvi zid podigao, Milan je pao u komu. Nije se budio 52 dana.

– Imao je samo 49 godina kada nas je napustio – kaže milujući umrlicu na zidu koju ne skida.

Svakog posla Raviojla se prihvatala. Brala maline, pečurke, čistila seoska dvorišta, sadila bašte i voćnjake. Petice, koje su ćerke donosile iz škole, davale su joj snagu da izdrži bedu..

– Pošla sam u maline kad mi je Bojana rekla da je trudna i da će da rodi. Zar još jedno gladno čeljade? Suzama sam zalivala malinjak – kaže Raviojla.

Preslatku devojčicu dvadesetogodišnji otac, autolimar, nije došao da vidi. Bojana je čula da se oženio i da sa novom maloletnom ženom čeka bebu.

– Podržali su me svi profesori i drugovi iz mašinsko-saobraćajne škole – kaže Bojana, koja iako mlada majka, jedna je od najboljih učenica trećeg razreda. – Pružili su mi šansu da nastavim školovanje. Sve što nisam imala, pružiću mom detetu. Zato danonoćno učim. Želim da završim fakultet i da se na bedu koja nam je kao kletva i sudbina pripala, nikada ne osvrnem.

Kada je beba rođena Raviojla nije imala ni za pelenu, za ćebence i flašicu.

– Hvala Bojani Jakšić čija je dobrota ugrejala naš dom – kaže Raviojla. – Donela nam je krevetac i svu opremu za bebu. Jedina je koja na nas misli.

(Izvor: Novosti, januar 2011)