Sestre iz okoline Požarevca, učenice trećeg razreda, pored svakodnevnog pešačenja preko njiva, pomažu majci u kući

Volimo da idemo u školu, ali i mami da pomažemo u kućnim poslovima i u bašti, gotovo uglas pričaju sestre Sanja i Slađana Rupar, učenice III/5 razreda OŠ „Kralj Aleksandar I“ u Požarevcu. Ove vredne sestre svakodnevno od kuće do škole prevaljuju desetak kilometara pešice ili biciklom. Njima ništa nije teško, ali se malo pribojavaju kada daleko od glavnog puta, po mraku i kroz Stišku ravnicu zasejanu kukuruzom, treba da pređu gotovo pet kilometara. Jeza mraka tada hvata i odrasle, a kamoli male devojčice. Njihova kuća je usamljena i udaljena oko pet kilometara od glavnog puta sela Ljubičevo.

Psiholog škole Branka Stojanović, koja je devojčice prvi put srela prilikom procene njihove spremnosti za polazak u školu, seća se da je majka pešice došla sa dve devojčice i dečakom od nekoliko meseci u naručju.

– Videlo se da su deca bila izolovana, ali su na testu pokazala prosečnu intelektualnu sposobnost. Stav oca bio je da žensku decu ne treba školovati, a supruzi je zbog patološke ljubomore i alkoholizma zabranjivao sve kontakte. Zato je starija devojčica posle očeve smrti pošla u školu sa dve godine zakašnjenja. Kada su deca krenula u školu, sakupili smo neku garderobu i tada sam ih i posetila. Njihova kuća je udaljena od glavnog puta u Ljubičevu četiri-pet kilometara, usamljena je u polju i do nje se stiže kroz neke njive. Zahvaljujući majci, u kući je sve uredno i čisto, ali je toj deci, koja su sada u istom odeljenju, najveći problem prevoz do škole i nazad do kuće. Sa majkom koja školu nije pohađala i koja je nepismena imamo izuzetnu saradnju i ona sluša naše savete – priča psiholog.

Sestre Rupar je do škole jedno vreme dovozio meštanin Ljubičeva čiji je sin takođe pohađao školu „Kralj Aleksandar“, ali je u međuvremenu njegov sin završio školu i prevoz je prestao. Potom je majka Sanje i Slađane angažovala prevoznika, koji ih je vozio samo od glavnog puta do škole, ali je morala da otkaže tu uslugu zbog nedostatka novca jer je penzija njenog supruga počela da se raspodeljuje i na drugu njegovu decu iz ranijih brakova. Deci je kupila bicikle i ona su malo pešice, a malo uz pomoć bicikala počela da savladavaju razdaljinu od desetak kilometara u jednom pravcu. Direktor škole „Kralj Aleksandar“ Goran Seger priča da su sestrama pomagali više puta prikupljajući garderobu, obezbeđujući im užinu ili šaljući ih besplatno na poljsku nastavu i izlete.

– Da im obezbedimo prevoz do kuće, ne možemo, jer do tamo i nema puta za kretanje vozila, ali smo im kupili zaštitne, svetleće prsluke da bi ih vozači po mraku lakše uočili. Pokušavamo na svaki način da im pomognemo i izmamimo osmehe i toj deci – priča direktor Goran Seger.

Vera Rupar, majka troje dece koja je uz pomoć ćerki savladala više od polovine ćiriličnog pisma, kaže da je zahvalna svojoj deci koja su joj pomogla da nauči da se makar potpiše. Nada se da će dok ona završe osnovnu školu savladati sva slova i početi i da čita.

– Starija Sanja, koja sada ima 12 godina, krenula je u školu sa zakašnjenjem od dve godine zajedno sa mlađom sestrom Slađanom. Slađana je na vreme pošla u školu i sada ima 10 godina. U porodici nas je četvoro jer imam i sina Andriju. Moj suprug, koji je preminuo, protivio se da ženska deca idu u školu i zato Sanja nije krenula na vreme. Kada je on umro, ja sam decu dala u školu i hvala bogu dobri su učenici. Uz Sanju i Slađanu ja sam do sada naučila više od polovine slova. Umem da se potpišem, ali još ne znam da čitam. Nadam se da ću dok one završe školovanje naučiti sva slova i početi i da čitam, jer od kućevnih poslova i rada u bašti i oko dece ne uspevam redovno da vežbam pisanje i čitanje – priča Vera.

Ova četvoročlana porodica živi od dela penzije preminulog oca koja iznosi 11.200 dinara jer preostali deo pripada njegovoj bivšoj supruzi. Vera priča da joj je želja da deca završe školovanje i zato redovno posećuje školu i interesuje se kako deca uče.

– Drago mi je kada od učiteljice čujem da su Sanja i Slađana dobre i poslušne i da uče. One mi pomažu u kući, ali i van kuće. Okopavaju baštu, jer druge zemlje nemamo, peru, cepaju drva… Problem je što nam je škola daleko, ali i to će se nekako rešiti. Deca rastu i sve lakše savladavaju tu daljinu. Važno mi je da dobro uče i da budu dobre devojke, pa će i meni pored njih biti bolje – nada se Vera.

Učiteljica Simonida Jovanović priča da su njene učenice Sanja i Slađana solidni đaci i da redovno dolaze u školu bez obzira da li je kiša ili sneg. – Iako su mokre i promrzle, njima to ne smeta i one redovno izvršavaju sve obaveze. Naročito je teško sada, kada rano pada mrak da se sa nastave vrate kući. Policija ih zaustavlja i traži da imaju pratnju starije osobe, a njihovoj majci je to problem jer sa sobom mora da vodi i treće dete. Jedno vreme pratila ih je tetka, a sada same putuju i baš mi je žao kada pada kiša. To su veoma humana deca jer kada prikupljamo dobrovoljni prilog njih dve su među đacima koji najviše daju – ističe učiteljica Simonida.

Sestre pričaju da vole školu i da u slobodnom vremenu pomažu mami u raznim poslovima.

– S mamom radimo u bašti, pomažemo joj da okopa ili izvadi krompir, cepamo drva i ništa nam nije teško – kaže Sanja, a Slađana dodaje da majci pomažu i u pranju veša.

Kada su deca krenula u prvi razred, njihova majka je umesto potpisa stavljala otisak prsta.

– Pred kraj prvog razreda, vidim da se na jednoj potvrdi ona potpisala. Pitam ih je l’ ste to vi uradile, a one kažu da nisu veæ da je majka zajedno s njima uèila i nauèila sva slova, èak i pisana i da se to ona potpisala. Tako se dogodilo da deca opismene sebe, ali i majku – prièa uèiteljica Simonida.

(Izvor: Blic, novembar 2010)