Zadužbina koju je ostavio svome narodu obezbedila mu je trajno i veoma istaknuto mesto u galeriji svetlih likova srpske prošlosti

Sava Tekelija je rođen 1761. u Aradu, u to vreme u Austrougarskoj, a danas u Rumuniji, u čuvenoj vojničkoj i plemićkoj porodici Popović, koja je bila izdanak stare vlastelinske srpske loze. Posle pada srpske despotovine 1459. godine ovi su se vlastelini našli u Ugarskoj, ali bez plemićke titule. Ugled i sjaj, i bogatstvo koje uz to ide, vratiće im dva i po veka kasnije pradeda Savin, Jovan.
Jovan Popović Tekelija, oberkapetan i zapovednik Pomoriške vojne krajine, istakao se u bici kod Sente 1697. godine, u kojoj je austrijska vojska pod komandom Eugena Savojskog pobedila Turke. Za te zasluge imenovan je za kapetana aradske tvrđave, u kojoj će familija pustiti korene, stvarati bogatstvo, sticati oficirske činove i ostvarivati veze preko kojih se širio njen uticaj u srpskom društvu. Car Josif I je Jovanu Popoviću Tekeliji, njegovoj najužoj rodbini i potomstvu darovao plemićku titulu 1706. godine.
Sava Tekelija je u Aradu išao u srpsku osnovnu školu, gimnaziju je učio u Budimu, a tokom studija u Beču i Pešti slušao je pravne i prirodne nauke, učio jezike, geometriju, crtanje i muziku. Pravne studije je završio 1785, a već sledeće godine u Pešti odbranio doktorsku disertaciju i sa 25 godina postao prvi Srbin doktor prava.
Karijeru je počeo u državnoj upravi 1790. godine kao vicenotar Čanadske županije. To mesto omogućuje mu da iste godine učestvuje na srpskom narodno-crkvenom saboru u Temišvaru i da se tamo afirmiše kao jedan od najistaknutijih političkih vođa. Bio je delegat na Ugarskom sboru u Požunu (Bratislavi) kao poslanik Čanadske županije. Naimenovan je potom za sekretara Ugarske dvorske kancelarije za poslove pravoslavnog življa.
Pošto nije video mogućnost daljeg uspona i uticaja na državne poslove, 1798. podnosi ostavku na državnu službu i 1802. napušta politički život.
Njegove lične osobine nisu mu dozvolile da se uspešno uklopi u karijeru državnog službenika. Bio je suviše nepopustljiv u svojim stavovima, preambiciozna, nestrpljiv, emotivan, razdražljiv, pa zato nesavitljiv i nepokoran… No, bio je uspešan poslovni čovek, umnožavao je svoj imetak, i dodavao nove posede porodičnim spahilucima koji su bili sastavni deo njegove plemićke titule.
Povlači se u Arad, na svoja imanja. Tada je počeo da se u većoj meri interesuje za sudbinu svoga naroda. Za njegovu sudbinu se posebno zainteresovao kada je u Srbiji buknuo ustanak protiv turske vlasti 1804. godine. Svestan svoga bogatstva, obrazovanja i ugleda u visokom društvu, Tekelija je sebe želeo da vidi na čelu oslobođene srpske države, a nije mu bila tuđa ni ideja o stvaranju jugoslovenske zajednice, niti misao da bude prvi čovek ujedinjenih Južnih Slovena.
Kao pristalica Dositeja Obradovića sa kojim se poznavao i dopisivao, rano je došao do zaključka da je obrazovanje glavni zamajac pokretanja srpskog naroda ka boljoj budućnosti. I pre osnivanja svoje zadužbine davao je znatne svote novca za školovanje srpske omladine i podizanje inteligencije u svome narodu. Ostalo je zabeleženo da je bio protiv Vukove jezičke reforme i i da je tvrdokorno zastupao slavenosrpski jezik u nauci i književnosti. Bio je pristalica ideje prosvećenog apsolutizma i „njen poslednji predstavnik i pobornik među Srbima“.
Dobrotvorne aktivnosti Save Tekelije proslavile su ga u celom srpskom narodu i doprinele uvećanju njegovog značaja u srpskoj istoriji.
U dubokoj starosti od 77 godina izabran je za doživotnog predsednika Matice srpske. Nabavlja štampariju za Maticu srpsku, pokreće izdavanje knjiga, i potpomaže mnoge poduhvate ove kulturne institucije. Celokupnu imovinu: imanje, kuće i 150.000 forinti, Tekelija zaveštava Matici srpskoj. Poklonio je i svoju ličnu biblioteku, tako da je Biblioteka Matice srpske postala jedna od najstarijih i najznačajnijih biblioteka kod Srba.
Umro je 1842. godine u Pešti. Grob mu se nalazi u crkvi sv. Nikole u Aradu. Ovu crkvu je izgradio njegov pradeda Jovan odmah po dolasku u Arad 1698. godine. Tekelije su bili upravitelji ove crkve sv. Nikole sve dok im se nije ugasila muška loza 1844.
Njegovi memoarski spisi „Opisanije života“ i „Dnevnik Save Tekelije“ sačuvani su u rukopisima i štampani u integralnom obliku tek u naše vreme.
Ostavši bez naslednika Tekelija je, pred kraj života, odlučio da u Pešti osnuje Tekelijanum, želeći da stvori centar srpskog kulturnog života. Najveći deo bogatstva želeo je da usmeri na školovanje mladih Srba u vojnoj, inženjerskoj struci, za svešteniči poziv i za visokoškolske studije uopšte. Na taj način hteo je da stvori i unapredi intelektualni stalež svoga naroda.
Na sednici Matice srpske 21. avgusta 1838, kuću, u kojoj se sednica i održavala, predsedavajući Tekelija predaje pod nadzor Matice, za svrhe đačkog doma, ali i za potrebe njenoga rada. Tada je nastalo i „Osnovatelno pismo“ kojim se tačno utvrđuje svrha njegove zadužbine, a koju će, kasnije, uz pomenutu zgradu činiti još i 150.000 forinata gotovine, devet kuća u Aradu, još jedna zgrada u Pešti pored samog doma te 28 jutara zemlje. Matici srpskoj on tu fondaciju poverava „na sohranjenije, soderžanije i nadsmotrenije“ (na čuvanje, održavanje i nadzor). U dom je primljeno dvanaest pitomaca. Pored studenata, primani su i đaci završenih razreda srednje škole, posebno „filozofi“ kako su tada zvali gimnazijske sedmoškolice i osmoškolce. Broj pitomaca porastao je kasnije sa dvanaest na dvadeset, jer su prihodi bili veći od troškova održavanja Tekelijanuma i izdržavanja pitomaca.
Rad Tekelijanuma nije se prekidao tokom Prvog svetskog rata. Iz statistika saznajemo da je Tekelijinih pitomaca između 1838. i 1878. bilo 179, a od 1878. do 1914. 167. Za srpski narod to je bio impozantan broj intelektualaca koji su mnogo doprineli kulturi i civilizaciji svoga naroda.
Između dva svetska rata Tekelijanum nije radio punom snagom. Broj pitomaca je bio smanjen, jer su zadužbinska dobra, a naročito gotovina kojom je fond raspolagao, inflacijama i zamenama novca, veoma smanjeni. Deo zgrade morao se izdavati pod kiriju da bi se zadužbina kako – tako održala. Tekelijanum se oporavljao, u periodu 1941-1944. bilo je u njemu preko trideset pitomaca, od toga dobra polovina pod punom, istina veoma skromnom stipendijom.
Vreme posle Drugog svetskog rata nanelo je najteži, bezmalo fatalan udarac Tekelijinom zavodu. Godine 1952. zgrada je nacionalizovana, zadužbina je privremeno prestala da postoji. U naše dane, 1996. mađarska državna vlast donela je odluku da u procesu denacionalizacije vrati polovinu zgrade budimskoj eparhiji Srpske pravoslavne crkve. Taj gest dobre volje omogućio je obnovu zadužbine Save Tekelije i otvorio nadu da će se Tekelijanum u doglednom vremenu vratiti svojoj plemenitoj ulozi jednoga od značajnih duhovnih središta srpskog naroda.
Zadužbina koju je Sava Tekelija ostavio svome narodu obezbedila mu je trajno i veoma istaknuto mesto u galeriji svetlih likova srpske prošlosti.

M.H.
(2009)