Manje od minut im je potrebno da krenu u intervenciju, a tamo ih čekaju zgrade i cisterne u plamenu, bujice koje nose ljude, prevrnuti vagoni sa otrovima…

Zvoni telefon u komandnom centru. Uznemirena žena, kroz plač govori da joj gori krov kuće u Bajdinoj ulici na Zvezdari. Svi u stanici su alarmirani. Vatrogasci se spuštaju niz šipku do garaže, oblače se dok trče. Rotacija je upaljena, sirena odjekuje, vozilo punim gasom juri iz stanice. Ovako izgleda, a traje manje od minut, svakodnevni polazak na intervenciju u Vatrogasnoj brigadi Beograd, koja je deo Sektora za vanredne situacije MUP.

Bila je to samo jedna, od oko 100 intervencija, koliko Vatrogasna brigada Beograda dnevno obavi. Požara najviše ima u ovom periodu, kad počinje grejna sezona. Jedan od požara u prestonici, zauvek će ostati u sećanju vatrogascima.

– To je bila noć kad se zapalio KBC „Dragiša Mišović“ na Dedinju. Gorelo je skoro hiljadu kvadrata, svi smo bili zapanjeni prizorom, a nismo mogli da priđemo vozilima jer je bila niska kapija. Bolnica prepuna, mnoge bolesnike ni na sekundu nismo smeli da skinemo sa aparata. Ipak, zajedno sa medicinskim radnicima, uspeli smo. „Gusto“ je bilo i u Obrenovcu, kad se zapalila stanica tečnog gasa. Gorele su dve cisterne, punionica, pumpa, a plinske boce eksplodirale i letele na sve strane. Bilo je veoma opasno. Ipak, uspeli smo i to da rešimo – priča Mile Jovičić, komandant Vatrogasne brigade Beograd.

Pripadnici Sektora za vanredne situacije odlično su se pokazali i u inostranstvu. Gasili su velike šumske požare u Grčkoj, pomagali su intervencije u Rusiji, a trenutno, spremni su da pomognu saniranje akcidenta u Mađarskoj. Sa seminara, kurseva, takmičenja u inostranstvu, često se vrate sa nagradama, pohvalama. Veoma su iskusni, obučeni, ali ono što ih izdvaja u odnosu na sve druge jeste improvizacija, snalažljivost.

– Mi smo navikli na neke vanredne situacije. NATO agresija, poplave, požari, stekli smo mnoga iskustva i navikli smo da se snađemo u svim uslovima. Ipak, postoje situacije kad su ugroženi životi vatrogascima, poput požara 2005. godine u „Prvoj iskri“. Tada se zapalio eksploziv, a morali smo da ulazimo u pogonske tunele. Svakog trenutka smo očekivali nove eksplozije. Ipak, takav je posao i mi smo toga svesni – dodaje Jovičić.

Doskorašnje poplave u pripravnost su stavile svih 649 pripadnika Vatrogasne brigade, odnosno Sektora za vanredne situacije. Vranje, Beograd, Šabac, Zaječar, Bor, gradovi su u kojima su se ovi momci borili sa bujicama, izlivanjem reka, nabujalim podzemnim vodama. Najgore je bilo u Obrenovcu, gde se izlila Barička reka.

– Morali da prilazimo čamcima, pa nosilima da pomažemo osobama sa invaliditetom, koji nisu mogli da izađu iz svojih domova. Međutim, morali smo da budemo psiholozi i da nagovorimo ljude da siđu sa krovova svojih kuća, jer iz nekog razloga, nisu hteli da napuštaju domove – priča jedan od vatrogasaca koji je bio u Obrenovcu.

Akcidenti sa opasnim materijama najteže su i najopasnije intervencije Sektora.

– Zapalila se „Galenika fitofarmacija“ u Zemunu. Kad su akcidenti u pitanju, mi iz kompjuterskog sistema izvlačimo podatke sa kakvim materijama se susrećemo. Kompjuter je pokazao da pesticid „Dimetoat“ možemo da gasimo vodom. Međutim, kad smo krenuli, materija je počela još više da kipi i bilo je izuzetno napeto. Srećom, uspeli smo požar da ugasimo srednjom penom – priseća se intervencije vatrogasac Haki Čuljandži, koji je u službi 20 godina.

Jedan prevrnuti vagon sa opasnim materijama se zapalio nadomak Beograda. Vatrogasci su stigli na teren, ali ovaj požar umalo da bude koban po njih.

– Počeli smo da gasimo i pojavile su se manje eksplozije. Ispostavilo se da nije zamenjena tabla sa informacijom o tovaru, pa je materija koja je u vagonu reagovala na vodu. Srećom, snašli smo se – pričaju vatrogasci.

Ovaj put bez sirena i rotacija, vatrogasna vozila se vraćaju u stanicu u Ruzveltovoj. U požaru u Bajdinoj stradao je krov, ali nije bilo povređenih. Ipak, svaka intervencija je priča za sebe i ostaje u sećanju svakog vatrogasca.

– Najteže je kad moramo da intervenišemo u saobraćajnim nezgodama. Tu vidimo svašta. Teško je i u požarima, kad doživimo da čoveku sve što je stekao tokom života propadne za nekoliko minuta. Porodične tragedije, sudbine, sve je to teško. Ipak, kad se vratimo, pokušamo da ne pričamo o tome. Pravimo roštilj, igramo sportske turnire, družimo se. Ipak, svaka intervencija se ureže u sećanje. Dešava se da prođem nekom ulicom gde se desila neka tragedija pre 15 godina i odmah mi slike prođu pred očima – priča Čuljandži.

Sektor za vanredne situacije, osim ovako opasnih situacija, svakodnevno ima i gotovo komične intervencije. Dobili su poziv da skidaju mačku sa drveta, ali nekoliko minuta potom, stigao je poziv da se na drvetu zaglavila i žena koja je pokušavala da pomogne mački. Gotovo svakodnevno, moraju da vade ljude koji su zaglavljeni u liftu, vadili su devojku iz bunara dubokog 32 metra, angažovani su na svakoj utakmici, koncertu, manifestaciji, okupljanju, protestu. Intervenišu i kad padne drvo, reklama, lim…

(Izvor: Blic, oktobar 2010)