Hendikepirani 43-godišnjak iz okoline Blaca kaže da mu je najteže kad ne može da zaradi deci za hranu.

Za volanom kombajna Slobodan Bogićević iz Suvog Dola kod Blaca izgleda kao i ostali radnici na žetvi. Kada se čovek bolje zagleda, uoči da ovaj 43-godišnjak volan steže rukama bez šaka!

Rođen sa fizičkim nedostatkom, Slobodan radi ne obazirući se hendikep. Šestočlanu porodicu – suprugu Mariju (36), sinove Dušana (18), Milutina (16), Stefana (15) i Miloša (4), kao i majku Zagorku (83) izdržava upravo fizičkim radom.

Tri Slobodanova sina su školarci: Dušan je upisao drugu godinu srednje, Milutin osmi, a Stefan peti razred. Mali Miloš još trčkara za starijom braćom. Otac kaže da su dobri đaci, ali da mu od sopstvenog hendikepa daleko teže pada to što Milutin boluje od epilepsije. Nedavno je s njime proveo nekoliko meseci u Beogradu zbog lečenja.

– Nije mi teško da radim. Teže mi je kada nemam deci da priuštim parče hleba, ili neku sitnicu. Zato se trudim da sada u vreme žetve pšenice kao kombajnista, od ranog jutra do kasnih popodnevnih sati zaradim što više. Dnevnica je oko 1.000 dinara.

Na naše čuđenje kako uspeva da upravlja tolikom mašinom bez šaka, kaže:

– Ma vozim ja sve poljoprivredne mašine, traktor, kosilicu, ali i kopam, kosim… Ipak, najčešće motornom testerom sečem drva u šumi i prodajem ih. Godišnje isečem najmanje 200 metara drva. Tako obezbeđujem novac za zimu, jer od tuđe nege, jedinog primanja koje imam u visini od 6.800 dinara, ne možemo da preživimo.

Navikao je Slobodan da nadniči od 16. godine. Tada je posle očeve smrti ostao sam sa majkom. I, ne žali se, već je srećan kada ima posla.

– Znao sam da ništa neću postići ako se samo žalim i ništa ne preduzimam da obezbedim sebi bolji život.

Sigurnog posla će biti dok traje žetva, a potom treba tražiti neko drugo angažovanje. Deca rastu, baš kao i njihove potrebe.

(Izvor: Novosti, jul 2010)