Tek punoletan, mladić iz sela iznad Nove Varoši izdržava porodicu izvlačeći stabla iz šume volovskom zapregom
Slobodan Lečić iz sela Amzići iznad Nove Varoši još je golobrad, dečak takoreći, jedva da je napunio osamnaest godina, a na njegova nejaka pleća oslanja se pola sela. Priča o malom Slobodanu, za one koji ga u ovom planinskom kraju bolje poznaju, u stvari je priča o korenima koji ga čvrsto drže za amzićka brda i doline, kao što su nekada držali i njegovog pokojnog dedu Mila i njegovog pokojnog oca Dragomira, koji je u četrdeset i nekom letu života umro pre par godina.
– Rano sam ostao bez oca. Umro je pre dve godine, jedne noći, samo nekoliko sati pošto se sav umoran vratio iz šume i legao da se odmori. Gledao sam kako rade on i moj deda Mile, od njih učio zanat rabadžije, išao sam s njima u šumu kad sam imao sedam-osam godina. Sad i za rabadžiluk i za ostalo u domaćinstvu gledam kako rade stariji u selu, “kradem“ od njih zanat. A treba mnogo znati, i kad kositi i kad plastiti, i kako volove potkovati, i kako jaram napraviti, i kako vlaku u šumi završti vlačegom, i kako je izvući, a sačuvati i sebe i volove – prepričava Slobodan deo svoje sudbine i života.
U njegovom selu, koje je doživelo sudbinu sličnih od Zlatibora i Zlatara do Javora, Golije i Čemernice, Jadovnika, Slobodan je jedan od retkih golobradih rabadžija, ponosan danas na dobar posao koji obavi u šumama oko sela, na ogromna stabla koja izvlači iz šume. Ima i u Amzićima i u okolnim selima još momaka, starijih od Slobodana, uglavnom neoženjenih. Slobodan je jedan od retkih koji u štali još drži volove. Kao stare rabadžije, više ih pazi no sebe samog. Zna rabadžijski posao bolje nego mnogi koji su ostarili radeći taj posao.
Posle smrti oca, mali Slobodan, tada još dečačić, nije dozvolio da kuća i domaćinstvo počnu da propadaju, nego se prvi, a onda i njegovi mlađi brat Vide i stariji Mile, i baba Olga, i majka koja je zaposlena u gradu, prihvatio teškog posla i njegovo domaćinstvo na kraju sela danas ima budućnosti. Slobodan pomaže kome god stigne, a meštani mu plaćaju za obavljene radove ko koliko može. On i njegova družina iz šume su do puta izvukli nekoliko hiljada kubika građe, po pet – šest evra po kubnom metru. Većina tih para otišla za hleb za rabadžije i hranu za volove, za veterinare, za potkivanje volova…
– Ovo su i naši stari radili i ništa im nije falilo. Bili svoji ljudi. Rabadžiluk nam je u krvi, i zato nam, valjda, ništa nije teško. Lako nije, ovde i osvanemo i omrknemo, često i mokri i gladni, desi se pa odeća zaledi na nama, mokre čarape, jadni, prljavi, ali bolje da radimo ovde, zaradimo koji dinar i budemo svoje gazde, nego da sedimo kod kuće i čekamo da nam biro za zapošljavanje nađe posla – kažu Slobodan i Miloš, njegov malo stariji drug.
– Slobodan je još mlad, ali je ljudina. Strah nas je samo da se u mladosti ne upropasti, mnogo radi, a još je nejak, tek treba da se razvija. A nema u selu toga kome nije pomogao i sa volovima, i kad treba nešto uzorati i povlačiti, i kad treba dovući drva iz šume, i zimi kad padne sneg i kad kroz njega treba provući drvenu vozu i razgrnuti ga. Navikli smo svi na njega, i sad, kad god šta kome u selu fali, pravo kod Slobodana pred vrata – kažu stariji meštani u amezićkom zaseoku Vrlan, gde i Slobodan sa svojima živi.
Na Božić, kad je Slobodan u zoru volove upregao u jaram i prošao selom, kao što je to u ovom kraju stari običaj, nema ko nija izašao pred kuću da pogleda staru lepu sliku: selo pokriveno injem i snegom, kao u bajci, a Slobodan pred šarenim, velikim volovima, seoskim drumom vuče drvenu vozu za čišćenje snega.
Izvor: Kurir
(2009)