Momak koga je rat zajedno s majkom i sestrom isterao iz kuće prešao put od siromaštva i kolibe na vrhu Romanije do lekara u Kliničkom centru u Foči

Srđan Popović(28), koji je pre petnaest godina, zajedno sa majkom i sestrom, izbegao iz ratom zahvaćenog Sarajeva i nastanio se u kolibi na Romaniji, danas je lekar Kliničkog centra u Foči.
Koščati dečačić kome je rat uništio detinjstvo uspeo je da pobedi nevolje romanijske nedođije i ostvari san da postane doktor. Maštao je Srđan o tome dok je iz brvnare u kršu na ivici šume svakodnevno pešačio dvadesetak kilometara do škole, a da bi pomogao majci i sestri, sakupljao suvarke i pečurke po šumi. I danas on pomaže ljudima, ali kao lekar u belom mantilu.
„Gledala sam, jednom, Srđana kako u svoj onoj nemaštini, na planini, ore plugom, da posejemo vrt, da se prehranimo. Četvorostruke suze išle su mi na oči. Koliko sam se samo plašila i za njega i za Maju kad su išli u školu, da ih neko negde ne presretne, koliko sam za Srđana strepela kad je išao u šumu po drva, a opet, sve to vreme nadala sam se da će i nas jednom ogrejati sunce, i dade Bog“, kaže Srđanova majka Radmila.
Popovići su do rata živeli u Sarajevu, na Dobrinji. Bili su srećni zadovoljni. Nekoliko dana pre nego što je puklo, Radmila, Srđan, kome je tada bilo 11, i ćerka Maja, kojoj je bilo tek osam godina, otišli su u selo Barnik, na Romaniju. Slobodan je ostao u Sarajevu da čuva stan, nadajući se da će sve brzo proći ….
Posle, njih troje ostali su na Romaniji, Slobodan je u Sarajevu kopao rovove sa muslimanske snage, služio povremeno kao živi štit. Živeli su bez vesti jedni o drugima, Radmila i deca u planini, bez primanja, bez igde ičega,… Teške ratne godine ređale su se jedna za drugom, deca su rasla u pukoj sirotinji. Srđan je negde tih godina, noseći u naručju suvarke iz šume, jednom novinaru koji je zalutao na Romaniju poverio kako će, kad poraste, postati doktor. Kasnije, novine su to objavile kao ratni san momčića sa Romanije.
„U proleće 1999. godine položio sam četvrti razred Gimnazije na Sokocu, autostopom sam otišao do Srbinja i položio prijemni ispit za Medicinski fakultet. Pre toga, otac je otišao iz Sarajeva, danima nam je pričao šta je sve preživeo za te četiri godine. Posle sam uz pomoć dobrih ljudi, posebno Goraždanina Branka Neškovića, dobio i stipendiju za fakultet, studentsku sobicu. Nedugo pošto sam otišao na fakultet, otac, majka i sestra vratili su se u naš stan u Sarajevu. Godinu dana kasnije Maja se udala, zajedno sa suprugom otišla je u Australiju, sad tamo prave kuću, imaju sina“, prepričava Srđan kako se dalje odvijao život njegove porodice.
Odmah pošto je završio fakultet Srđan je dobio posao u Foči. Mogao je, kaže, i u Sarajevo, i u Beograd, ali je ostao kraj Drine, najviše zbog koleginice sa internog Slađane Ćosović. Prošle godine bila je svadba, sad čekaju prinovu. Majka Radmila živi sama u Sarajevu, ali planira da proda stan u Dobrinji i preseli se u Foču, da bude bliže svojima.
„Sad sam srećan čovek. Volim Slađanu, planiramo specijalizaciju, kad budemo mogli, i da kupimo, bolji stan, da imamo jedno petoro dece“, kaže Srđan, prepričavajući još jednom svoju ratnu priču u kojoj je san dečaka koji je sakupljao suvarke po Romaniji postao stvarnost.

Uči i budi pošten
Jedna se želja Srđanu, u međuvremenu, nije ispunila. Nije dočekao da leči bolesnog oca. Slobodan je preminuo jula 2003. godine, baš kad je Srđan bio na polovini studija.
„Pamtim šta mi je stalno govorio – uči, budi pošten i ne boji se za život. Taj savet pomogao mi je da prebrodim sve nevolje, siromaštvo i očevu smrt“, kaže Srđan.

Izvor: Kurir
(2009)

***
Teško detinjstvo provedeno u ratu, u strahu za svoj i život svojih bližnjih. Ratne i posleratne godine provedene u neimaštini kakvu samo život može da ti ispreči na put. Adolescencija, umesto bezbrižnog i srećnog života, prepuna prepreka, borbe da sa samo petnaest godina sebi i svojoj porodici obezbediš hranu i topao stan. Verovatno ni u najgorem snu, ovaj mladić, ne bi mogao da zamisli detinjstvo kakvo mu je sudbina odredila. A opet nije poklekao, nije krenuo pogrešnim, ali tada, možda, lakšim putem. Nije dozvolio da ga bilo šta spreči da se kreće ka svom dečačkom snu. I možda neki i veruju da se snovi ostvaruju, ali ne bez borbe, bez istrajnosti i vere u život koju je Srđan Popović nesumnjivo imao, jer mnogo više onih nalik njemu negde na tom putu odustane. I za to uglavnom okrivi sudbinu.