Stefan i Svetislav žive u nedovršenoj i oskudno nameštenoj kući bez osnovnih uslova za život jer su im majka, otac i dve sestre u bolnici

Petnaestogodišnji Stefan i njegov šestogodišnji brat Svetislav Kujović iz kuršumlijskog sela Matarove nisu osetili radost novogodišnjih i božićnih praznika. Ove praznike proveli su tužni i usamljeni jer su im ostali ukućani, majka Snežana (33), otac Milovan (42) i sestre Jelena (10) i Slađana (11) na bolničkom lečenju. Mališanima se prvo od tuberkuloze razboleo otac, a potom i sestre, a onda se i majci, koja godinama boluje od epilepsije, pogoršalo zdravstveno stanje. Zato već više od mesec dana dva brata samuju u nedovršenoj i oskudno nameštenoj kući bez osnovnih uslova za život.

– Evo pozvaću strica, on je u kući do nas – govori petnaestogodišnji dečak zbunjen nenajavljenom posetom. Mršav i visok dečačić, bistrog pogleda, kao da se usteže da pozove posetioce da uđu u kuću.

– Mi živimo skromno, a od kada smo ja i brat sami, kao da nam sve nedostaje – priča tiho Stefan koji je zbog bolesti roditelja preuzeo svu brigu o malenom bratu. Iako priznaje da mu je teško da Svetislavu zameni majku i oca, kaže da mu je daleko lakše od kada je na raspustu jer je prethodnih dana, dok je išao u školu, bio rastrzan između školskih obaveza i brige o mlađem bratu.

– Otac, sestre i mama su sada svi u različitim bolnicama – priča dečak, koji je pored svih obaveza stigao da obiđe sestre i oca u niškim bolnicama. Tamo je i saznao da je njegovim sestrama neophodno dalje lečenje u Beogradu.

– Tužni smo i ja i brat jer su svi naši bolesni. O sebi i ne razmišljam već se trudim da mom najmlađem bratu olakšam dane bez roditelja. I dok sam išao u školu, prvo bih njemu obezbedio hranu i odeću da ne bude gladan i žedan – priča Stefan, koji pešači seoskim putem nekoliko kilometara udaljenog Merdara, a potom autobusom odlazi u školu u Kuršumliju.

Na pitanje čime se sada on i brat hrane kada i sa roditeljima jedva preživljavaju, jer im je socijalna pomoć od 11.500 dinara jedino primanje, mališan obara glavu. Priznaje da mu oko hrane pomažu rođaci, a najviše dvadesetogodišnja tetka Radojka, koja se kada je on u školi stara o njegovom Svetislavu.

– Najteže mi je to što će naši ostati na lečenju još najmanje mesec dana tako da ne znam kako ćemo izdržati. Neprijatno mi je više da se obraćam za pomoć rođacima, a drugog izbora nemam – priča dečak, kome od života u nemaštini i svih obaveza najteže ipak pada bolest roditelja i sestara. Zato kaže da mu je jedina novogodišnja želja da njegovi ukućani ozdrave i da se vrate kući.

Zbog slabog zdravlja, ali i zbog nedostatka mehanizacije, Kujovići ni inače nisu u stanju ni da obrađuju nešto malo imanja koje imaju. Preživljavaju od socijalne pomoći, od koje jedan deo, odnosno 4.000 dinara, izdvajaju za Stefanovu mesečnu kartu do škole.

(Izvor: Novosti, januar 2012)