Slepa 18-godišnjakinja iz Novog Bečeja radi najteže poljoprivredne poslove i nada se uspešnoj operaciji

Međi stotinak “sezonaca” koji ovih dana u nepreglednim poljima nadomak Bečeja, za nadnicu od hiljadu dinara otkidaju “metlice” ili suvišne delove sa svake od stotina hiljada stabljika semenskog kukuruza, ona je jedna od najmlađih. To, međutim, nije ono što Suzanu Vukosavljević (18) izdvaja od ostalih koji zarađuju svoju “koru hleba”. Ona to, u korak s njima, radi mada je, od rođenja – slepa.

– Rodila sam je u Bosanskom Novom, 12. februara 1992, u sedmom mesecu trudnoće, zajedno sa bratom blizancem Jovicom i odmah su prebačeni u inkubator banjalučke bolnice, ali on, nažalost, nije preživeo – kaže Danica, majka Suzanina, dok i sama, korak iza kćeri, radi težak poljoprivredni posao. – Ne, ni ona ni Jovica nisu bili među onim tragičnim banjalučkim bebama koje nisu imale kiseonika, to se deševalo u maju, a Suzana je mesec dana ranije stigla kući, gde smo se i suočili s tim da je slepa.

Suzana i Danica žive u skromnoj kući u novobečejskoj Ulici Miloja Čiplića. Kuća je, kažu, kupljena za 9.500 evra. Od toga, 6.000 evra im je poklonila italijanska fondacija “Intersos”, dok su preostale 3.500 prikupili ljudi dobre volje koje je dirnula njihova nevolja.

Tri godine docnije, majku i kćer je ratni vihor doneo u Novi Bečej, i tu je počela njihova mukotrpna borba i za svakodnevni život, ali i za devojčicin vid.

– Samo u ruskom gradu Kalugi sam, zbog glaukoma i fibroplazije, operisana tri puta, a još toliko operacija imala sam na našim klinikama – priča Suzana, vešto napipavajući i kidajući “metlice” na stabljikama kukuruza ponekad višim od nje gotovo ceo metar. – Posle treće operacije sam mogla da razlikujem svetlost i tamu i to je, za sada, sve. Nije mi, inače, teško da radim ni ovaj, ni druge poslove, bolje se osećam među ljudima, a i mama i ja moramo od nečega da živimo.

To “zasada” Suzana izgovara sa nepomućenom nadom, mada joj je, ne krije, većina lekara rekla da su šanse da joj eventualne nove operacije vrate vid, veoma male.

– Rekli su mi i da nade možda ima na tri klinike, u Španiji, Nemačkoj i Engleskoj – kaže ona. – Svima sam poslala dokumentaciju i sad čekam odgovore. Kakvi će oni biti ne znam, ne znam ni koliko bi, budu li pozitivni, koštale nove operacije, ali ja neću odustati. Sanjam da jednom progledam i verujem da će se to, ipak, dogoditi.

ZA 12 dana koliko će raditi na kukuruzištima u bečejskom ataru Suzana će zaraditi tačno 12.000 dinara i već je odlučila za šta će ih potrošiti.

– Sledeće nedelje idem na novi pregled u jednu očnu kliniku u Novi Sad. Nedostajaće mi, doduše, nešto para, jer pregled košta 12.600 dinara, ali će mi mama dodati – kaže ona.

(Izvor: Novosti, jul 2010)