Brak koji opstane toliko godina prava je retkost, a nezamislivo deluje da u njemu još može biti i ljubavi

U Srbiji danas svaki peti brak se završi razvodom i ta stopa se iz godine u godinu povećava. Najveći broj razvoda desi se i pre petogodišnjice zajedničkog života, pa je, razume se, ta slika porodice postala uobičajena. Suočeni sa tim brojkama Svetomir (98) i Gorica (91), koji svoj brak neguju pune 72 godine, izuzetak su na nivou statističke greške.
Trenutno su ovi Kraljevčani najstariji bračni par u Srbiji, a kao da je bilo juče sećaju se trenutka kada su se upoznali na vašaru u Žiči. Nije, kako bi se dalo pomisliti, da su Seničići opstali zahvaljujući nekom lagodnom životu. Naprotiv.
Bilo je trenutaka toliko bolnih da su mislili da ih neće preživeti. Izrodili su petoro dece, ali sada imaju samo troje. Jednu ćerku su izgubili u saobraćajnoj nesreći kada joj je bilo 28 godina, a sedmogodišnji sin umro je od posledica dečje paralize.
I još mnogo toga mučilo je i cedilo njihovu snagu, želju za životom. Nemaština, ratovi… Jer toliko su decenija zajedno da su neizbežno i kroz mnoge istorijske i društvene promene prošli kao porodica. Nikada, ipak, nije im palo na pamet da ostatak života provedu odvojeno.
Gorica je imala samo 20 godina kada su se venčali. Sedam godina stariji Svetomir bio je vredan, ali i odveć hrabar da bi vodio potpuno miran život. Ceo radni vek proveo je kao abadžija. Do penzije je šio narodnu nošnju i delove nošnje. Pa se Gorica seća kako je 1943. godine strepela zbog njega kada je odlučio da u tim ratnim prilikama otputuje u Zagreb da bi našao konce neophodne da bi zarađivao. Strepela je za njegov život tada, kao i još mnogo puta. Najgore, ipak, kada je tri puta za dlaku izbegao streljanje i dva puta bivao ranjen.
On je zarađivao, a ona je bila domaćica. Njihova deca kažu da ne pamte teške svađe među njima.
«Valjda je tata toliko mnogo radio da nisu imali ni kada da se svađaju u trenucima kad smo bili na okupu. A, ipak, nalazio je vremena da bude sa nama» priča njihov pedesettrogodišnji sin Vidan.
Svetomir i danas podseća da je njegova strpljiva supruga zaslužna za to što su zajedno «privrednili» dve radnje i tri kuće. Kada se pre nekoliko godina razbolela, pa morala da se leči i on se uplašio.
”Ona je bila moja sreća, sve u životu i ništa od života ne bih ni imao bez nje,” gotovo zaljubljeno govori Svetomir.
Istina, deca se sećaju da je njihova majka Gorica bila štedljiva i brižljiva u domaćinstvu. Danas, međutim, Svetomir je preuzeo i kućne poslove i nije mu teško da ih vodi.
Pre dvadesetak godina odselili su se iz grada i veruju da im je to produžilo život. Žive u selu prema Gruži, u kući izgrađenoj na Goričinoj devojačkoj zemlji. Svetomir u šali kaže da sad živi ”na mirazu”. Ustaju rano, a verni muž po celi dan neguje svoju suprugu, radi u bašti i voćnjaku i pokušava da ostane aktivan.
Zajedno, ipak, pokušavaju da ostanu u toku sa događajima i vremenom. Iako je za njih razdvajanje porodice nezamislivo, kada se njihov sin razveo nisu smatrali da je na njima da kritikuju. Rekli su samo da su, izgleda, došla druga vremena kada se trči i za nekim drugim poslovima, a ne samo za porodicom.
Troje njihove dece sa porodicama, šestoro unučića, troje praunučića, okupljaju se i danas na godišnjicama njihovog braka kao na pravim porodičnim praznicima. Uspevaju da obeleže Đurđevdan, porodičnu slavu, ali žale za vidovdanskim proslavama Seničića, u njihovom rodnom selu Pečenoge, na koje više ne uspevaju da odlaze.
Sin Vidan ponavlja da su on i njegove dve sestre zauvek zahvalni svojim roditeljima što su ih naučili pravim vrednostima. Da budu ljudi sa mnogo prijatelja, koji ih vole i cene.
Između rođendana, godišnjice i praznika, život najstarijih Seničića je miran. Svakog su dana, kažu, zahvalni što im je ”bog podario da zajedno požive tako dugo.”
A takva skromnost Seničića u odnosu na nebrojeno mnogo današnjih zahteva, nepogrešivo služi da podseti kako se ljubav i lepota grade i neguju na najjednostavnijim stvarima.

Dragana Perić
(2009)