Istoričar po profesiji, posvetio se pronalazaštvu – od najranijih godina smišlja po dva izuma godišnje

Veljko Milković jedan je od naših najvećih pronalazača današnjice. U Srbiji svakako najvredniji, jer ima čak 110 pronalazaka od kojih je 36 objavljenih i u višegodišnjoj primeni, a u ovom trenutku vlasnik je 23 patenta. Istoričar po profesiji, voleo je da izučava pronalazaštvo u prošlosti, ali i da se bavi futurističkim projektima. Objavio je dvanaest knjiga koje su prevedene na nekoliko svetskih jezika i po kojima je snimljeno nekoliko dokumentarno-igranih filmova.
Ovaj šezdesetogodišnjak iz Novog Sada otkrio je dvostepeni mehanički oscilator koji je 2006. godine proglašen za jednu od stotinu najboljih energetskih tehnologija u svetu, jer na brojnim mašinama ovaj izum omogućava uštedu energije od čak dvanaest puta. Pronalazaštvom bavi već 55 godina.
– Sve je počelo 1954. godine u mom dvorištu u Novom Sadu. Dobro se sećam, imao sam tada pet godina. Postavio sam neke daščice na na male valjčiće od drveta. Pri ruci sam imao masivni čep od onih starih staklenih flaša. Kada sam ga pustio to se, uslovno rečeno vozilo, pokrenulo. Tada nije bilo Interneta ni komplikovanih igračaka, igrali smo se onim što smo imali pri ruci. Izmišljali smo igre, pa su moji drugari bili oduševlejni – sa osmehom se priseća, i kaže: „Bilo mi je drago da radim ono što se svima dopada.“
Kada je od nečeg trebalo da se živi i pronalazaštvo prevazišlo igru, tada više nije bilo toliko jednostavno i lepršavo biti pronalazač. Iako sa zvanjem akademika u dve naše akademije inovacionih nauka (SAIN i Akademija izumitelja Srbije), Milković je nedovoljno poznat javnost. On se stoga drži poznatih reči koje je ser Tomas kazao o Dekartu: „Njegova geometrija bila je toliko ispred njegovog vremena da ju je samo nekoliko ljudi razumelo u državi. To će se desiti svim velikim ljudima. Treba da njihovo stoleće trči za njima da bi ih stiglo.“ Milkoviću je najdraži onaj izum koji mu je doneo najveća priznanja. jer, kako kaže, ma koliko se trudili, pohvale su samo izuzetak.
– Biti pronalazač je teško po sebi. U Srbiji mnogi talenti od toga beže i ostvaruju se u nečemu drugom, jer je posao veoma zahtevan, a rezultat se, s druge strane, postiže veoma teško. Osim toga, od pronalazaštva se teško može živeti. To uspeva retkima koji registruju neku malu privredu, zanatsku radionicu… A radi se neprekidno. Moj dan počinje u četiri, a papir i olovka su uvek kraj mene, jer se nikada ne zna kada će neka dobra ideja da se javi.
I sam je, poput talenata koje pominje, pokušao da pobegne, pa je napravio pauzu u radu. Ali, te druge stvari kojima se bavio bile su mu isuviše lake i prozirne.
– Pomalo se bavim i publicistikom, ali mi je izgledalo kao da niko ne proverava da li je moj rad autentičan, da li je neko nešto napisao pre mene, da li sam drugačiji… U pronalazaštvu mnogi talenti otpadaju i bivaju obeshrabreni već prilikom prvog pokušaja. U Zavodu za patente, naime, svako rešenje mora biti rešenje tehničkog problema na potpuno nov način, a od skoro, mora biti i najbolje rešenje do sada.
Zvanje pronalazača se kod nas dobija tako što se verifikuje i odobri jedan patent. Inače, od stotinu prijavljenih, samo deset, u proseku, prođe provere.
– Ppravi uspeh se postiže tek kada izum dobije primenu. Međutim, prilikom svih tih testova i provera, neretko dolazi do zloupotrebe, tako što onaj ko ima uvid u prijavljene izume iskoristi tuđi pronalazak i prikaže ga kao svoj, ili mu bude inspiracija za neki drugi. Ništa nije lakše nego ukrasti ideju i ništa teže od toga da se ideja rodi – objašnjava Milković.
Ispada da je, ne računajući pauzu, Milković prosečno imao dva pronalaska godišnje. Kaže da sada ima više ideja i da nije siguran da li ih priziva, pa one dolaze, ili je baš suprotno – javljaju se zato što ih ne priziva. Neretko naučni krugovi, razume, sputavaju pronalazaštvo, pa je akademska nauka još jedna muka ovdašnjih inovatora. Milković kaže da je dovoljno što njih nekoliko, pronalazača razume važnost inovacija.
– Da nije bilo pronalazaka, ljudi ne bi opstali. Čovek nema krzno, kandže, niti jake zube. Da nije izmislio vatru, ne bismo dobili odeću i obuću, oruđe, oružje… Danas živimo zahvaljujući tome što je naš predak bio kreativan.
Čovek je, međutim, mnogo puta u svojoj istoriji bio kreativan i na uštrb civilizacije. Pronalasci nisu bili samo korisni, nego i ubistveni za ljude i prirodu. Milkoviić se zbog toga u svom radu rukovodi, pre svega, ekološkim inovacijama. Njegovi ekološki izumi su, između ostalih, staklenik, gljivarnik i plastelnik sa reflektujućim površinama, projekat šume za proizvodnju hrane (kao zamena za njive), autonomni punjač akumulatora, serija univerzalnih alata, ručna pumpa za vodu sa klatnom, medicinska pomagala… Najpoznatija je njegova samogrejna ekološka kuća, o kojoj se mnogo govorilo, ali se nije znalo i čije je delo. Takvih ekoloških kuća danas ima širom Srbije – u Novom Sadu, Somboru, Zaječaru, Ljigu.
– Nakon toliko štetnih pronalazaka – kaže ubeđeno – vreme je da se u potpunosti posvetimo ekološkim inovacijama. Teško je, međutim, zaustaviti lobije i grupe proizvođača i upravljača kojima te inovacije nisu od koristi. Danas, međutim, sve barijere mogu da se pobede zahvaljujući svetskoj mreži pronalazača i Internetu, preko kojeg svaka informacija brzo procuri. Srećan sam da naši izumi odlaze na sve kontinente, što odavde kreću mnoge ideje i postaju prisutne u celom svetu.

Dragana Perić
(2008)