U planinskom bespuću odgaja sina – rođenog sa 600 grama i ne traži ništa, ali priznaje da bi želela da joj sin ima čvršći i trajniji dom

Jovanu Stankoviću, najmlađem stanovniku u selu Melovo na obronicima planine Kopiljak, na jugu Srbije, sudbina je još u majčinom stomaku namenila da se bori za svaki dah i gram težine. Kada je rođen u 29. nedelji trudnoće carskim rezom težio je samo 600 grama. „Palčić“ je pet meseci proveo po inkubatorima, ali hranjen ljubavlju i snagom svoje majke Violete, danas je zdrava i zadovoljna jednogodišnja beba. Uljuljkan ljubavlju živi u kućerku od blata sa majkom i bolesnom bakom Desankom.

– Zdrav je i čvrst kao pravi gorštak- priča uz osmeh Violeta, jedna od onih žena kojima je život pokazao svoja najsurovija lica.

Rođena je kao treća kćerka u kući u kojoj se čekao sin. Odrasla pored oca alkoholičara, detinjstvo pamti po tome kako je u kafani odlazilo sve što bi njen otac od imanja zaradio. Kada su joj se sestre udale, a majka umrla, ostala je sa ocem da ga neguje do smrti i brine o imanju.

– I dan danas sam bolji kosač od muškaraca. Nema posla koji mi je težak. I ne plašim se gladi dok me zdravlje služi – kaže.

Posle je upoznala Bobana iz Gornje Jajine. Verovala je da će konačno imati porodicu. Ali, Boban nije hteo da imaju decu. A ona je samo to želela.

– Brak mi se pretvorio u 16 meseci pakla. Napustila sam ga.

Ali pusta ženska duša. Želela sam dete. Zato sam i pošla za Slavišu. Da sam znala da je njegov otac alkoholičar, ne bih.

Njegovu decu je prihvatila kao svoju. Posle šest meseci otkrila je da je trudna.

U četvrtom mesecu trudnoće pijani svekar, bez ikakvog povoda, uperio je pušku u svog sina, unuke i Violetu i pucao. Srećom, metak nikog nije pogodio, ali…

– Jovanov otac je više brinuo kako da oca izbavi iz zatvora nego šta će biti sa našom bebom. Možda grešim, ali mu je laknulo kada sam otišla kod majke u Melovo, ne može da sakrije suze Violeta dok se priseća tih trenutaka.

Lekari nisu bili zadovoljni kako podnosi trudnoću i predlažili su joj abortus. Odbila je. Izboriti se za sreću nije bilo lako. Najteže joj tek predstoji. Dobija visoki pritisak, sama je u planini. Hitna pomoć se jedva probija i vozi je u leskovačku bolnicu. Sve joj je gore.

– Doktori mi kažu da je situacija kritična, ali ja ne dam moju bebu. Razmišljala sam i o samoubistvu ako joj se nešto desi. Posle sedam dana hitno me prebacuju u Niš. Doktor Grahovac mi otvoreno kaže da se bebini otkucaji skoro ne čuju i da je veoma sićušna. Sa takvim pritiskom ne sme da mi uradi carski rez, a ja plačem i molim ga da pokuša. Potpisujem saglasnost u slučaju fatalnog ishoda. Dajem saglasnost da o detetu ako se ja ne probudim brine moja sestra Vesna, ali navodim i njegovog oca kao mogućeg staratelja.

Iz anestezije je posle 12 sati budi zvonjava mobilnog telefona.

– Violeta, dobila si sina, čujem glas koji me još više plaši. Ne verujem ni da sam živa niti da imam sina, priča.

U kući sa zemljanim podom i prastarim ognjištem koje tvrdoglavo čuva život u Melovu, planinskom selu nekoliko kilometara od granice sa Kosovom i Metohijom nema gotovo ničeg. Dva prastara kreveta, drveni sto, klupa, par stolica i nešto pokućstva. Dečija šetalica, kolica i igračke ne uklapaju se u ovaj prostor. Kroz rasklimane prozore duva oštar planinski vazduh a kartoni „drže“ plafon da se ne bi srušio.

– Ako sam uspela da rodim Jovana i da on uprkos svemu preživi sigurna sam da ćemo nekako obezbediti i pristojniji krov nad glavom. Ne treba nam puno samo da bude sigurno i toplo – priča Violeta koja ne diže glavu od kućnih poslova. Imaju dve krave i dve ovce. Obrađuje imanje koliko može i ponosna je što ne gladuju. Ona nema gde da ode.

Posle svega što je preživela, ove muke joj i nisu tako strašne. Osmeh joj ne silazi sa lica dok priča kako su Jovana krstili i preslavili krsnu slavu po kojoj je dobio ime.

– Najteže je za nama. Od Jovanovog rođenja 20. januara do 14. maja kada sam ga prvi put uzela u naručje prošla su mi dva života u čekanju. Svaki dan sam zvala telefonom Institut za neonatologiju sa samo jednim pitanjem: hoće li moj sin preživeti? Kada čujem da je napredovao 10 grama, ja skačem od sreće.

– Prvi put sam plakala, ali od istinske sreće, kada su mi predali bebu da je nosim kući. Sama, sa bebom od dva kilograma i 900 grama pravo na autobus za Leskovac, onda još 50 kilometara makadamom do Melova.

Violeta ništa ne traži, kada ima Jovana ima sve što joj treba u životu. Ali ova veoma razumna žena priznaje da bi volela čvršći i topliji dom za svoga sina.

(Izvor: Novosti, februar 2011)