Novcem koji je zaradio igrajući fudbal u Holandiji, vratio se da u svom selu očisti deponiju i pokloni mu sasvim neobičnu oazu

Otišavši u Holandiju pre dvadeset godina, Vladimir Stepanov je, kako kaže, „radio fudbal“, jer ono od čega se zarađuje novac, po njemu ne može da bude igra. Novca je zaradio dovoljno da se odmara ostatak života. Ali to nije učinio. Svaki novčić uložio je da u svom Ravnom selu, između Vrbasa i Despotova, napravi oazu koja je uskoro postala simbol ovog mesta. Ljubav prema vetrenjačama doneo je iz zemlje lala, a jednu, koju je nazvao „De Molen“, sagradio je poptuno sam na mestu na kojem je bilo smetlište. Po povratku u Srbiju, pre dvanaest godina, najpre je godinu dana čistio deponiju pored rečice Jegričke, sa koje je odneo 80 šlepera otpada. Potom je postepeno gradio vetrenjaču. Ne može se ni zamisliti kako je izgledalo meštanima kada je Stepanov odlučio da sam ukloni tone otpada kraj rečice. Slušajući negodovanje skeptičnih prolaznika bio je uporan da iz dana u dan smanjuje deponiju koja se gomilala duže od decenije. I uspeo je. Za samo par meseci deponije više nije bilo. Zahvaljujući jednom čoveku reka Jegrička bila je ponovo čista, a meštani Ravnog sela oslobođeni dugogodišnjih muka.

Stepanov kaže da se pre nije bavio građevinarstvom, ali mu je neimarski posao išao od ruke. Sam je napravio proračune i konstrukciju, sam je i gradio. Još dve godine punio ju je starinama, koje je dugo sakupljao i oslikavao je enterijer vetrenjače. „De Molen“ se sastoji od četiri nivoa, punih vitraža, a na zidovima u mozaicima se sreću dve gospe-Bogorodica i Botičelijeva Venera. Okružuju ih po šest anđela sa oreolima od 24-karatnog zlata.

Na njegovim platnima dominiraju zaboravljeni motivi vojvođanskih sela, a svuda okolo su predmeti koji nose duh sela, ali su odavno izbačeni iz seoskih kuća-pegla na žar, singerica, ribača za pranje veša, jeleci i odevni predmeti koje su seljaci nosili svačenim i radnim povodima, kredenac, ponjave, prediva.

U tu godinama sakupljanu etnografsku zbirku uključeni su upotrebni i ukrasni predmeti koje Stepanov pamti iz ranog detinjstva kada je sa majkom išao u nadnicu i krišom posmatrao sadržaje kuća.

„Zahvaljujući tom teškom detinjstvu stekao sam samopouzdanje i radne navike. Ali mi je to, takođe, omogućilo da vidim mnogo toga i upoznam svoju zemlju. Ipak, sve što imam stvorio sam sam. Da sam drugačije živeo, možda ne bih bio takav, a onda ne bih ni bio srećan.“

Vetrenjača visoka osamnaest metara smeštena je u vrtu sa više od šest stotina vrsta biljaka. I njih je Stepanov uredno skupljao iz različitih delova sveta.

„Počeo sam da pravim vrt i vetrenjaču iz čiste ljubavi prema Vojvodini. Ne rukovodi me ništa materijalno.“

Iako ima holandsko državljanstvo, on nije odlučio da ostane u toj zemlji, koju je zavoleo skoro kao i domovinu.

„U Holandiji sam spoznao sebe, otkrio ljubav prema vetrenjačama, umetnosti i cveću. Oduvek sam imao sklonosti prema umetnosti, ali sam tamo prelomio da sam baš to ja. Bilo je teško biti sam u nepoznatoj zemlji, ali Holandija je gostoprimljiva i puna ljubav.“

O svakoj biljci u svom vrtu – sto devet vrsta četinara i pet stotina vrsta cveća – Stepanov posebno vodi računa. Tu su španska lavanda, kovrdžavi lešnik, tisa i omorika, ali i meksički, himalajski i japanski bor, poljsko cveće… i nezaobilazne lale. U sred bašte nalazi se malo jezero, u kojem plivaju četiri vrste crvenog japanskog šarana.

Pored vetrenjače raste muskat otonel, žuto slatko francusko grožđe. Svako zrno Stepanov odvaja od peteljke da bi ispekao lozu prepečenicu jaku 21 grad. Rakiju toči u zelene boce i zatvara plutanim čepom. Onda ih zapečati inicijalom „V“ i obeleži etiketom koju svojom rukom ispisujem kaligafskim pismom. Ponosan je i na svoju kolekciju od oko pet stotina boca vina.

Na vrhu je atelje u kome svakodnevno svoja platna oslikava Vojvodinom. Komšije su se najpre čudile, govorile mu da digne ruke i duboko verovale da je njegov trud uzaludan. Danas, zajedno s njim dele lepotu koju im je Stepanov poklonio. I ponosni su na simbol svog sela koje danas vrvi od posetilaca. Zbog toga Stepanov spava četiri sata, a celih dvadeset posvećuje slikanju, negovanju biljaka i posetiocima. Jednako umoran i srećan što je njegova vetrenjača sada tako popularna.

„Mnogo je posetilaca, izgubio sam svoju privatnost i mnogo vremena posvećujem svima koji dođu da bih im pokazao vrt i vetrenjaču. S jedne strane mi je teško zbog toga, jer imam malo vremena da se posvetim umetnosti, a sa druge sam srećan, jer sam sve to napravio da bih svoju ljubav prema Vojvodini delio sa drugima.“

Stepanov oseća da je za „De Molen“ učinio sve što je imao, ali njegova potreba da stvara mu, ipak, ne da mira.

„Možda ću otuđiti vetrenjaču, prepustiti je nekome da brine o njoj, da bih stvorio nešto drugo. Nešto sličnog karaktera. Nikako ne bih želeo da je prodam, samo želim da stvorim još nešto, jer osećam da mogu,“ neumoran je Stepanov.

Ovog univerzalnog umetnika nazvali su „darodavcem ideje slobode“, jer je uspeo da spozna sebe i istraje u ostvarenju svojih ideja potpuno oslobođen sveta materijalnog. Nestvarna je i zavidna njegova lišenost potrebe za opipljivim ugodnostima današnjice.

Dragana Perić

(2008)