Trinaestogodišnji Čačanin brine se o bolesnoj majci i domaćinstvu i uspešno završava sedmi razred

Šporet na drva “smederevac”, dva ležaja, stočić, televizor i ormar. To je sve što je stalo u sobu od desetak kvadrata u kojoj svoj život provodi 13-godišnji Vladimir Vučićević i njegova bolesna majka Ljubinka Todorić (49).
Njih dvoje već deset godina žive u baraci u Prvomajskoj ulici u Čačku gotovo bez ičega, sa svega nekoliko hiljada dinara socijalne pomoći. Ovde su se, posle tumaranja po privatnim stanovima, nelegalno uselili i skućili.
Nemaština i težak život ostavili su traga u očima dečaka. Često je duboko zamišljen, a svako njegovo razmišljanje završava se teškim uzdahom, jer na život, kako kaže, gleda poput staratelja i odraslog čoveka.
– Ja sam u ovoj kući domaćin, jer nema drugog. Moj život se razlikuje od života mojih vršnjaka. Uvek ja moram da razmišljam o ogrevu, o onome šta ćemo jesti. Ujutru iscepam drva, založim vatru, pa tek onda u školu.Majka je teško bolesna – ispričao nam je Vladimir.
Ljubinka, od detinjstva obolela od epilepsije, teško priča i na svako naše pitanje nesigurno se okreće prema sinu, ne bi li on odgovorio.
I pored svih obaveza, ovaj dečak dobar je učenik sedmog razreda u OŠ „Filip Filipović“.
– Nisam baš uvek odličan… Ali imam vremena i za drugove i za školu. Važno je da u kući sada mogu da pomognem – kaže on, nežno gledajući u majku..
A ona, nervozno lomeći prste, isprekidano priča i za tili čas izgubi nit rečenice. Kaže da je učila u Specijalnoj školi i da je radila dvadesetak godina kao fizički radnik u ciglani. Od pre tri godine je bez posla, jer nema više ciglane… U Čačku nemaju nikoga od roda, jer su njeni sa Kosova. Ni sama ne zna da nam odgovori zašto nije stekla penziju i od čega njih dvoje zapravo žive.
– Radila sam više od 20 godina u ciglani “Ratko Mitrović” i nisam dočekala penziju. Sad sam predala dokumenta za lekarsku komisiju pa sa nestrpljenjem iščekujemo da mi jave da li ću u penziju. To bi nam bio spas – nada se samohrana majka Ljubinka
Vladimir voli, kaže, da čita, a posebna ljubav mu je crtanje, animirani film:
– Moja velika ljubav je likovna umetnost. U slobodno vreme crtam i nastavnici kažu da to dobro radim. Kada su videli moje radove, neki ljudi su me upisali u radionicu animiranog filma u Čačku. Volim to, to je jedino što me ispunjava – rekao nam je Vladimir.
– Živimo zahvaljujući dobroj volji milostivih ljudi. Dolaze nam i donose hranu, odeću, sve što nam je potrebno. Mene je ponekad sramota kada mi daju. Ali, šta ću. Moram da uzmem da bismo preživeli majka i ja.
Ne žali, kaže, ni za čim posebno. Voleo bi da ima svoju sobu i kompjuter, kao i ostala deca iz škole. No, ne mari mnogo za to. Više žali što u njihovom sobičku nema vode, pa im i za piće vodu donose poznanici.
– Nemojte me pitati kako se kupamo. To nije za priču i žalosno je – odmahuje Vladimir. – Još malo će kraj zime. Samo da ogreje. Mada i sad već razmišljam kako ćemo za drva za narednu godinu? Snaći ćemo se. Uvek se nekako snađemo… Izvor: Pres, Večernje novosti
(2009)