Jedan od najboljih studenata kragujevačkog Univerziteta ima 23 godine i student je završne, pete godine Mašinskog fakulteta sa prosekom deset

Vukašin Ćirović najbolji je student Univerziteta u Kragujevcu. Iako ima samo 23 godine, on je već student završne, pete godine Mašinskog fakulteta na smeru za primenjenu mehaniku i automatsko upravljanje a u svom indeksu nema ocenu manju od desetke.
Kako samo saznali od Vukašina, na njegovom fakultetu još dve studentkinje imaju prosečnu ocenu deset, ali su stigle tek do druge godine. I na celom Univerzitetu je malo onih koji se mogu pohvaliti takvim uspehom.
Kako prirodni fakulteti danas nisu u trendu među svršenim srednjoškolcima, pitali smo ga zašto je izabrao baš mašinstvo. Vukašin kaže da je mašinstvo njegovo porodično nasleđe, deo tradicije kod Ćirovića:
– Moj pokojni deda je bio mašinski inženjer. Moj otac takođe, pa je sada red na mene da nastavim taj niz, to jest da završim fakultet. Valjda ću to uspeti..
kaže, više je to praktični rad, seminarski i drugi oblici nastave.
Osim učenja koje se, kaže, razlikuje od dana do dana, jer nekada uči i po deset sati, a nekada mnogo manje, Vukašin, kao i svaki njegov vršnjak, voli sport. Igra odbojku i košarku. Mada nema klasičnog učenja na njegovom smeru – nastava se više odvija kroz praktičan rad i izradu seminarskih…
Vukašin je i osnovnu školu, ali čuvenu Prvu kragujevačku gimnaziju završio kao nosilac diplome „Vuk Karadžić“.
Na pitanje kako je nositi se sa titulom „štrebera“ i najboljeg učenika koja ga prati celog života, on kaže:
– Učenje je danas zaista out, naročito ako radiš više nego što to ispit od tebe traži. Ljudi te posmatraju kao da baš nisi normalan, kao da si neki frik. Da sam se obazirao na mišljenje većine, ko zna gde bih sad bio. Masa je sklona da te vuče dole iako ti to ne želiš…
A kako se bori sa tim?
– U principu ne obraćam mnogo pažnju na mišljenje okoline. Ali to ne znači da ne slušam svoje prijatelje, koji me duže i bolje poznaju. Njihovo mišljenje mi puno znači. Osim toga, trudim se da kada radim, radim u produktivnom okruženju, sa ljudima koji žele bolje i više, i nikada se ne zadovoljavaju onim što trenutno znaju. Stalno se usavršavaju. To je moj idealni tim za rad.
Vukašin prima i stipendiju Ministarstva za omladinu i sport za mlade talente, i tih 25.000 dinara mesečno, kaže, više je nego dovoljno za njega. Pogotovo što je rođeni Kragujevčanin, te živi sa roditeljima.
Kaže da trenutno ne razmišlja o poslu, jer namerava da nastavi studije. I postdiplomske bih voleo da završi u Srbiji, ali sa mogućnošću da odlazi povremeno u inostranstvo „da vidi kako se tamo radi“.
– Da vidim šta znaju, i da pokupim neke nove fazone u radu, pa da to probam da primenim kod sebe i preporučim drugima. Kasnije, svakako bih voleo da radim nešto u struci, mada može i nešto što baš i nije mašinstvo, ali svakako da bude inženjerstvo. Jedan moj prijatelj lepo kaže: ‘U životu nije bitno da radiš ono što voliš, nego da voliš ono što radiš’. Smatram sebe dovoljno prilagodljivim da se snađem u svakoj situaciji…

Petrica Đaković
(2008)