Narodna kuhinja, koja radi u okviru Opštinske organizacije Crvenog krsta u Čačku, opstaje, uglavnom zahvaljujući donatorima. Jedan od njih je Čačanin Zoran Špajaković, kome je za humanost na delu pripala ovogodišnja srebrna plaketa Crvenog krsta Srbije

„Narodni kazan“ u ovom gradu ne razlikuje se mnogo od desetina drugih širom Srbije – sve je više korisnika, a sve teže doći do novca za kupovinu namirnica. Zoran Špajaković i njegova porodica, pored toga što su najredovniji, među donatorima se izdvajaju po tome što su i široke ruke.

– Pomažemo već pet godina. Sve je rađeno po ideji moje supruge Milice, koja nam je prenela „pelcer“ humanosti. Počeli smo u godinama kada su u Čačak stizale izbeglice sa raznih strana, ali su to bile povremene donacije. Kako su se kolektivni centri gasili, uvideli smo da se potreba ukazuje na drugom mestu. Imamo odličnu saradnju sa čačanskim Crvenim krstom i smatramo da je to pravi način da ono novca koliko možemo da izdvojimo stigne u prave ruke – kaže Zoran Špajaković, kome će ovih dana u Crvenom krstu Srbije biti uručena srebrna plaketa.

Na početku poslovne godine, Špajakovići opredeljuju iznos koji će narednih meseci biti prenet na račun Crvenog krsta, a novac se uplaćuje sukcesivno i namenski, kada se za to ukaže potreba.

– U današnje vreme sve je više ljudi na ivici egzistencije. U narodnoj kuhinji možemo sresti ljude koji su nekada bili vredni radnici i dobri domaćini i nisu mogli ni zamisliti da će jednog dana zavisiti od kolektivne kuhinje. Naša je želja da se svima obezbedi bar jedan obrok dnevno i da on bude što kvalitetniji – kaže Zoran.

On se nerado odazvao pozivu da govori za novine i očigledno je da je njegova potreba da pomogne mnogo jača od one da se sve to vidi i čuje. Da nije bilo priznanja Crvenog krsta Srbije, verovatno bi ostalo tako.

Porodica Špajaković za rad narodne kuhinje godišnje izdvoji od 300.000 do milion dinara. Među korisnicima narodne kuhinje ima i intelektualaca, bivših uspešnih sportista, pa čak i nekada dobrostojećih ljudi koji su zbog nekih poroka svojih potomaka i bukvalno ostali bez hleba.

Izvor: Alo

(2009)