U poslednje četiri godine pregurala je smrt oca, bolest majke, sina, muža… A onda se izborila i sa karcinomom grlića materice

Znate li šta ste radili poslednje četiri godine? Ili koliko ste puta za to vreme pomislili da je život dosadan?

Tako uljuljkani u manje-više poznatu svakodnevicu puštamo da vreme teče.

Te iste četiri godine Zorica Filipović iz Niša nikada neće zaboraviti. Ona nije mogla da uživa u dosadi koju zapravo dele samo bezbrižni.

Prvo joj je otac doživeo infarkt. Još oca iz kreveta nije podigla kad joj se razbolela i majka. Osetila je bolove u stomaku, sutradan je već bila operisana. Lekari su je spasli karcinoma debelog creva. Samo desetak dana nakon njene teške operacije umro je Zoričin otac.

Stanje njene majke se pogoršalo, postojala je mogućnost da će Zorica u istom mesecu izgubiti oba roditelja. Usledila je nova operacija, a onda dug i težak oporavak.

– Svu energiju i snagu uložila sam u nju. Bogu hvala, danas je ona zdrava žena koju često prijateljima predstavljam kao pticu feniks – priča Zorica (45).

Posle nepunih godinu dana došle su na red nevolje sa sinom Filipom (17). Na sportskim pripremama pokidao je ligamente desnog kolena. I opet je Zorica provodila više vremena po bolničkim hodnicima nego u rođenoj kući.

– Opet sam morala da se suočim sa ozbiljnom operacijom i višemesečnom rehabilitacijom. Filip je morao da prihvati novi život bez košarke, fudbala, skakanja, trčanja, rolera… Težak posao! Bila sam bespomoćna, nisam mogla da pomognem rođenom detetu. Taj osećaj mi je razarao celo biće. Ali njegova borba je bila uporna i, što je najvažnije, uspešna.

Krajem te iste godine Zoričin suprug je ostao bez posla. Usled stresa doživeo je moždani udar, tačnije više moždanih udara. I to u 42. godini.

– I njegov oporavak je bio dug i mučan koliko za njega, toliko i za sve nas.

Sve vreme Zorica je bila stub oslonac svojima. Borila se zajedno s njima, muški. A onda ju je strefila i sopstvena dijagnoza – karcinom grlića materice.

– Osetila sam ubrzan rad srca. Činilo mi se da će mi iskočiti iz grudi. Otišla sam kod lekara, uradila razne analize i došla do dijagnoze hipofunkcija štitne žlezde – priča. – Onda sam se setila da godinama nisam išla kod ginekologa. Da bih smirila svoju savest, otišla sam na rutinski pregled. Bogu hvala! Pregled na koji sam otišla reda radi spasao mi je život.

Nije paničila, niti je plakala, već je izgovorila Njegoševe stihove: „Neka bude što biti ne može – nek Ad proždre, pokosi Satana!“

– Rekla sam sebi: „Zorice, ne ideš ti još s ovog sveta“. Znala sam ime svog neprijatelja. Nije bilo mnogo vremena za razmišljanje tih dana, pregledi, analize, uputi, lekari. Konzilijum je odlučio – radikalan hirurški zahvat. Nakon četrnaest dana bila sam u bolnici.

Do tada je Zorica već naučila da ništa ne može da poljulja dostojanstvo kao boravak u bolnici. Znala je da mora dobro da se psihički pripremi za operaciju.

– Prvih mesec dana nakon izlaska iz bolnice imala sam svu pažnju porodice, prijatelja i kolega. A onda je došla na red kombinovana zračna terapija. Najteži deo mog lečenja. Mislila sam da sam i za to spremna, ali sam se prevarila. Nakon operacije, ukoliko nema nekih komplikacija, svaki naredni dan je lakši, dok na zračnoj terapiji je svaki dan sve teži i teži. Osećate se loše, a znate da će vam sutra biti još teže. Trebalo je to izdržati.

Endokrinologe, proktologe, pulmologe i mnoge druge „ologe“ prihvatila je kao sastavni deo života. Bila je poslušna pacijentkinja. I danas, 21 mesec posle operacije i 18 meseci nakon terapije zračenjem, Zorica se i dalje bori. Uprkos svim posledicama koje zračenje ostavlja na zdrave organe, uprkos hipofunkciji štitne žlezde, uprkos izraženoj osteoporozi, ona se trudi da normalno živi, da bude ispunjena.

– U mom životu su se neke stvari događale kad im vreme nije. Pre mnogo godina upisala sam fakultet, ali sticajem okolnosti nisam diplomirala. To je jedna od najvećih grešaka koja mi se višestruko obila o glavu. Poslovne škole koje sam u međuvremenu završila nisu mi mnogo pomogle. Zato sam osam meseci pre bolesti rešila da završim fakultet. Nije to bila laka odluka. Zbog karcinoma sam propustila nekoliko ispitnih rokova, ali studije sam nastavila. Sada sam na trećoj godini i, što bi rekli ljudi, bože zdravlja sledeće godine ću diplomirati.

I nakon svega što je preživela, danas drugačije gleda na život. Sve ono što joj je ranije smetalo, nerviralo, „kidalo joj živce i jelo džigericu“, više je ne dotiče.

– Pomisao na moju decu, kako rastu i sazrevaju, kako maturiraju, diplomiraju, putuju, kako se zapošljavaju, zaljubljuju, venčavaju nadvladava svaku nerazumnu želju, a odganja i onaj strah od povratka bolesti koji ponekad osećam – priča. – Neodgovornošću sam ugrozila i sebe i svoju porodicu. A na to drugo nisam imala pravo. Žene treba da se promene, a mlade devojke formiraju svest o tome koliko je važno ići redovno kod ginekologa. Taj pregled će u nekim slučajevima preduprediti bolest, a u nekim je otkriti u začetku. To zapravo znači skoro stopostotno izlečenje.

(Izvor: Blic žena, februar 2010)