Kratka biografija:

Milan Caci Mihailović rođen je 1949. godine u Beogradu. Diplomirao glumu na FDU u Beogradu u klasi prof. Milenka Maričića. Stalni član Pozorišta Atelje 212 je od 1973. godine. Dogodovštine sa scene, iz bifea i života sabrao je u dva „Uspomenara 212“. Objavio je zbirku poezije „37 prstenova“ i zbirku pesama za decu „Srce i druge pesme“. Član je Udruženja književnika Srbije. Skoro 30 godina je na Prvom programu Radio Beograda vodio emisiju „Kod dva bela goluba“ i snimio više od 600 radio drama. Za 40 godina glumačkog rada odigrao je preko 100 pozorišnih i televizijskih uloga i snimio nekoliko filmova.

1. Ko su bili heroji vašeg detinjstva i mladosti?

Heroj mog najranijeg djetinjstva bio je klinac iz moje uličice na Zvezdari. Vižljast, odvažan i spretan, Miomir je za tren oka umeo da se popne na vrh moje trešnje i da dohvati, čini mi se, najljepše i najkrupnije plodove.
Bilo je to i vreme u kome je za mene omiljena ličnost bio Kraljević Marko. Pesme o njegovoj neustrašivosti, o njegovom Šarcu i buzdovanu, izazivale su divljenje. Bio je pravi heroj mog djetinjstva.
A onda se pojavio Nikoletina Bursać u pozorištu na Crvenom krstu. Napravili ga pisac Branko Ćopić i glumac Rade Marković. Bio je to junak, junačina, ili, kako je sam govorio, junačetina. Hrabar, pošten, duhovit, nežan … Imao je sve odlike dobrih ljudi, ljudi koje volimo i poštujemo.

A heroj moje mladosti bio je Jurij Gagarin, kosmonaut. Hrabro je odleteo u svemir, u  za nas nepoznato, da odatle pogleda našu lepu planetu Zemlju.
Ili „čovek od čelika“, kako su ga zvali, Dragoljub Aleksić, poznat po svojim akrobacijama. Godine 1968. na Ušću, gledao sam njegov oproštajni let. Dok je mnogobrojne promatrače obuzimala jeza, on je, iako šezdesetosmogodišnjak, držeći se zubima za uže, leteo avionom iznad na[ih prelepih reka.

2. Šta je za vas danas definicija heroja?

Herojstvo je viteštvo, spremnost na žrtvu s osmehom.

3. Da li lično poznajete nekog za koga biste mogli da kažete: to je moj heroj, i zašto?

Herojstvo nekako najčešće ide uz mladost. Takvih, hvala Bogu, ima. Obrazovani, talentirani, duhoviti, lepi, spremni u svakom trenutku da predstave svoju zemlju na najlepši način i da pobede baš one najbogatije i najjače. To su oni zbog kojih se svetom često čuje naša himna i zaviori naša zastava: Nađa, Ana, Ivana, Jelena, Nole, Janko … naša vojska heroja.

4. Koja je najvažnija osobina heroja u današnjem dobu?

Davati, ne uzimati! Heroj je zmaj, on je car, što bi rekli mladi danas. Ali, ni njima nije lako. Nikada i ničim ne smeju da ukaljaju taj divni epitet koji ide samo uz odabrane.

5. Da li su pravi heroji dovoljno zastupljeni u medijima, i ako mislite da nisu, kome se, umesto njima, poklanja pažnja?

Odgovor znaju i vrapci. Zastupljeni su najviše oni osrednji, podobni, estetika palanke još vlada ovim prostorima. Nikako da se shvati da se dobrim primerima vaspitava, da je ulaganje u kulturu osnov napretka.
6. Kako postati i ostati heroj i kako živeti životom heroja?

Biti čovek s obrazom i uvek naći pravi put koji vodi iznad brloga, iznad dugogodišnje žabokrečine.

7. Vodimo li dovoljno računa o svojim herojima?

Evo jednog tužnog primera kao odgovora na ovo pitanje.
Ove godine, 29. septembra, navršilo se dvadeset godina od pogibije narodnog heroja, majora Milana Tepića. Bilo je to u selu Bedenik kod Bjelovara. Nije hteo oficir tadašnje JNA da preda vojni objekt u kome se, pored moderne tehnike, nalazilo 170 tona municije. Držao se heroj date zakletve. Svojim vojnicima je naredio da se povuku i spasavaju svoje mlade živote, a on je skladište digao u vazduh da ne padne u ruke neprijatelju.
Njegov vojnik, tada devetnaestogodišnji Stojadin Mirković iz sela Donje Leskovice kod Valjeva, tog 29. septembra 1991. godine prvi put nije izvršio naređenje svoga komandanta. Nije hteo da se udalji, da spasava svoj život. Zajedno s majorom Tepićem otišao je Stojadin u legendu.
Dvadeset godina kasnije niko ne pomenu tog hrabrog, časnog, odvažnog mladića. Za njega u medijima nije bilo prostora. Zauzeli su ga oni koji su Srbiju opljačkali, oni koji je brukaju na svakom koraku.
Srećom Udruženje ratnih dobrovoljaca 1912-1918, njihovih potomaka i poštovalaca, bilo je toga dana sa Stojadinov majkom na pomenu iu Stojadinovoj osnovnoj školi koja čuva uspomenu na svog mladog heroja.

8. Da li ste vi bili nečiji heroj?

Voleo bih da nekada neko drugi odgovori na ovo pitanje.
Ovoga puta citiraću deo istinite priče iz svoje knjige „USPOMENAR 212“.

– Pre neki dan žurim u Pozorište. Zakoračih da pređem ulicu, odjednom škripa kočnica. Zaustavi se neka, davno punoletna Zastava, otvori se prozor, izviri jedna čupava glava pretvorena u iskreni osmeh i dobaci mi:
– Gde si, Jelenče, legendo istorije!

Hteo je da kaže nešto lepo. I dade gas.

Da nije tog snimka „Radovana Trećeg“ od pre četvrt veka, mnogo lepih trenutaka ne bih doživeo.
Nastavih brzo u Pozorište, ali malo se ispravih. Kao da mi je na grudi netko prikačio važno odlikovanje!

9. Da li su nam danas potrebni heroji i zašto?

Itekako su potrebni, jer su nam potrebni bolji ljudi, a što više boljih ljudi i život će nam biti bolji.

10. Vaša poruka junacima i posetiocima sajta Moj heroj?

Učinite neko malo, dobro delo. Osećaćete se lepo. Pa, još jedno, pa, još jedno … Dovoljno je da za to znate samo vi.
To je pravi put da osetite smisao života, put kojim se stiže na pijedestal koji pripada pravim herojima.