Šta li će za neku godinu biti sa osamnaestogodišnjim Mirkom Kaldarašom iz Vršca? Stavljam ovo u gornji deo liste pitanja važnih za sve nas u Srbiji, a objašnjenje sledi.

Mirko Kaldaraš je Rom. Majka Jasmina je poluparalizovana i još plućni bolesnik, otac Jožef… otac radi šta stigne, pretežno skuplja sekundarne sirovine, pre 11 godina jaka kiša srušila im je na glave kućerak u kojem su živeli, pa im je opština dodelila baraku od 24 kvadrata. Nekoliko meseci posle useljenja, zbog ogromnih dugova prethodnih stanara, isključena im je struja i od tada je nemaju, a vodu su do jedine slavine u kući doveli naknadno. Mirko, dakle, tokom celog svog školovanja uči uz sveću i kupa se u koritu. Prošle godine je završio drugi razred Hemijsko-medicinske škole sa svim peticama!

Sa direktorom škole Veljkom Stojanovićem

I još: uspešno učestvuje na republičkim takmičenjima iz hemije, a već dve godine leta provodi u Istraživačkoj stanici u Petnici kod Valjeva, kampu za mlade naučne talente, gde je prošlog leta držao predavanja polaznicima. Na osnovu istraživanja obavljenih u Petnici, sada piše naučni rad „Osetljivi hidrogeli metakrilne kiseline i mogućnost njihove primene za kontrolisano otpuštanje aktivnih supstanci“, čiji će rezultati imati direktnu primenu u farmaceutskoj industriji. Piše na računaru u školi, posle nastave, jer Mirko, ponavljam, u kući nema ni struju, a kamoli računar.
„Prihvatili smo ga“, skromno kaže Veljko Stojanović, direktor škole. Nije to prihvatanje išlo lako u početku, Mirko je bio zatvoren. „Dugo sam mislio da smo moji roditelji i ja krivi što smo siromašni…“, objašnjava Mirko danas zašto je krio svoje materijalne prilike.
„Prepoznali smo njegovu ljubav prema hemiji“, kaže direktor Stojanović, „i omogućili mu da joj se ozbiljno posveti, pružajući mu institucionalnu i ljudsku podršku“.
Mirko je ozbiljan mladić, njegovi su sudovi zreli, a razmišljanja o budućnosti realna: „Još u četvrtom razredu shvatio sam da je jedini način da se izvučem iz bede – učenje.“
Nismo se u razgovoru doticali ličnih stvari jer mi se činilo neumesnim raspitivanje, u bilo kom obliku, kako mu je.
Kako može da mu bude? „Ne izlazim uveče jer mi je to trošak od kojeg mogu da živim jedan dan“, rekao je u jednom trenutku. Da ga pitam kako mu je uveče u baraci u kojoj sa tavanice umesto sijalice, visi lepljiva traka za hvatanje muva? A drugi put se našalio na račun svojih metar i devedeset i nešto visine i kupanja u koritu dugačkom jedan metar…
Šta će za neku godinu biti sa Mirkom Kaldarašom?

Čvrsto je rešen da nastavi studije hemije u Beogradu ili Novom Sadu. I zato je njegova sudbina važna za sve nas.
Jer Mirko Kaldaraš neće moći dalje bez naše pomoći. Veliki je teret na njegovim plećima, posustaće, slomiće se.
Neke opštine poklanjaju placeve estradnim zvezdama, stranke bacaju milione na kampanje, a Ministarstvo omladine i sporta Vlade Srbije nedavno je poklonilo po 20 miliona dinara košarkašima Zvezde i Partizana.
A Mirku?
Da li je Mirko čudo od deteta ili je njegov uspeh samo plod upornog rada, za ovu priču nije bitno. Kao što nije važno hoće li izrasti u vrhunskog naučnika. Sada i ovde on bije svoju bitku, ali ako on pobedi, to znači da je pobeda moguća, da ćemo jednom negde i nekad, u nečemu, pobediti i mi, ili naša deca. A da smo zajedno, zatečeni u onome što se zove Srbija, sačuvali ono malo duše. Zaista, šta li će za neku godinu biti sa osamnaestogodišnjim Mirkom Kaldarašom iz Vršca?

M.H.
(2008)