Pesme napisane srcem

Student prava iz Niša, sasvim slep napisao 50 pesama koje bi uskoro trebalo da budu objavljene
Aleksandar Stojanović (27) vidi samo obrise krajičkom levog oka. Tako je, sasvim slep, napisao 50 pesama. Bio je đak generacije Gimnazije “Svetozar Marković” i odličan student Pravnog fakulteta u Nišu. Sve do 2006. godine. Tada su njegov akademski svet zamenili skromno dvorište i soba u rodnom selu Krajkovcu, 25 kilometara od Niša.
Tamo smo ga i pronašli, idući tragom vesti da će njegova knjiga biti objavljena.
– Znate li Acu, slepog studenta prava? – pitamo već na ulazu u Merošinu, udaljenu devet kilometara od njegovog sela. Znaju, kako da neznaju. – Aca vam sedi na terasi, viknite samo, maše u pravcu glasa…
Aca, međutim, nije samo slepi student prava. Ali je mahnuo, nasmejano. Gosti mu retko dolaze, kao što on retko putuje u Niš. Ispite sprema kod kuće. Tečno govori engleski i ruski jezik. Piše na svim jezicima koje zna.
– Prvo je pukao krvni sud levog oka, operisali su me tri-četiri puta – priča, Aleksandar. – Dali su mi kapi, da se krv povuče. Oko se zatvorilo, sada ga i nemam. Zbog “šećera” koji sam dobio mlad, istu sudbinu doživelo je i desno oko. Srećom, drži se otvoreno. Ma, o lekarima bih svašta rekao…
Malu svetlost i ivice nazire uz pomoć tog oka. Za dve godine, od 2006. do 2008, napisao je najviše pesama.
– Napustio sam fakultet, iako sam davao sve ispite u roku. Čovek sam sa sobom mora da se suoči. Tako sam ja pobedio sebe. Slep sam položio sedam ispita, i na jesen upisujem četvrtu godinu.
Nastavio je i da stvara. Pesme je u računaru Aleksandar ukucavao “napamet”. Da ih “pročita” kako valja, uspeo je tek kada je kasnije dobio na poklon govorni softver. Nijedna pesma nema tačku ni zarez, ali svaka je ispoštovala pravila. Akcenat i ritam stiha tačno su tamo gde treba. Teorija književnosti definiše pravila, ali za dar nema odgovor. Reči su birane sa sluhom, iz srca.
– Svaku sam mu pesmu isplakala – priznaje brižna majka Blagica. – Kažu da je talentovan. Uvek je to bio. Pisao je najbolje u školi, bio najbolji u svemu… Nikada, pa ni danas, nije hteo protekciju. Odbijao je besplatne ekskurzije i putovanja. Na predavanja ne može da ide. Tako slep, samo polaže ispite. Od septembra ćemo probati da živimo u Nišu, pod kirijom, da mu bude lakše, da bude bliže fakultetu.
Sa računara “odzvanja” krivično-procesno i finansijsko pravo. Onda, Acine pesme, “Čekah te”, “Polje pelina”, “Pokajanje”…, i na kraju Remark. Automatski glas sa računara mu čita “Na zapadu ništa novo”.
– Makar i gladan ostao, voleo bih da se moje pesme čitaju. Ako neko jednu pročita i njega pogodi, ja ću biti srećan. Ako taj nađe humanost, ne diže ruke od sebe i drugih, uspeli smo i on i ja – kaže Aleksandar.

(Izvor: Novosti, jul 2010)