Učitelj preporodio selo
U selu do kojeg putuje dva sata svakog dana obnovio školu, dovešće i lekara, a sa njim došli i eksperti EU da pomognu
Ceo dosadašnji radni vek učitelj Aleksandar Milošević (45) proveo je radeći na određeno vreme, kao zamena porodilja i kolega na bolovanju u školama Rasinskog okruga. S mešavinom ljutnje i rezignacije, reći će da nije umeo ni hteo da se umiljava stranačkim rukovodstvima i direktorima. Takav, jedino je u Boljevcu mogao da se zaposli pre čeiti godine, kad se dotadašnja učiteljica udala i otišla iz ovog sela najdalje što se moglo – u Australiju.
Jer Boljevac je selo na kraju puta. Od Kruševca prema Ribarskoj Banji vodi asfalt, a onda se ispred Banje skreće na široku izlokanu zemljanu stazu, koja uranja u bujno zelenilo Velikog Jastrepca. Tri-četiri kilometra uzbrdice i kroz krošnje drveća ukažu se krovovi, već zeleni od starosti.
Meštani u Boljevcu su siromašni, kao svi ljudi što žive od svojih ruku i planinske zemlje, i koga je Bog pogledao, taj se spuštao s planine u varošice i gradove, a u selu su ostajali oni koji nigde nisu imali ili smeli da odu. Sada Boljevac ima 150 stanovnika – 102 glasača i ostatak dece, od kojih sedmoro đaka u četvororazrednoj školi i dva mališana u odeljenju pripremne nastave.
Još prve godine kad je došao učitelj Aca, kako ga svi zovu, počeo je da sređuje zgradu škole. Okrečio je učionicu i u Kruševcu iskukao nove klupe za đake, pa je to sada svakako najmoderniji nameštaj u selu. Zidove su đaci ukrasili svojim radovima, a u učionicu su uneta i dva kompjutera.
– Kako sam se kod kuće ponavljao, stare računare sam donosio ovde – kaže učitelj.
Uz učionicu, jednu prostoriju učitelj je pretvorio u seosku salu za sastanke. Uneo je i sto za stoni tenis, pa momci sada imaju gde da se skupljaju, a nekdašnji stan za učitelja, u produžetku škole, sada potpuno zapušten, učitelj Aca, kaže, osposobiće za lekara, da dva puta mesečno iz Kruševca dolazi u selo…
Učitelj svakog jutra ustaje u petnaest do pet, sat pre polaska autobusa za Ribarsku Banju, putuje 45 minuta, a onda još toliko pešice. Ima dva sina, stara osam i 13 godina, a supruga mu je učiteljica u drugom kruševačkom selu. On radi stalno pre podne, ona po podne. Skupe se i vide uveče, oko osam…
A đaci u Boljevcu su posebna priča. Svi kao jedan ustaju, u potpunoj tišini, kad u učionicu uđe gost, u horu kažu „dobar dan”… i dok učitelj priča sa gostima, oni rade test i iz učionice se ne čuje ni reč. Unajkraće: lepo vaspitana deca.
A kad je Ministarstvo prosvete rešilo da sva takva seoska odeljenja zatvori i za đake organizuje prevoz do matičnih škola, učitelj Aca Milošević, član Saveza učitelja i NVO „Obrazovni forum”, oglasio se radom „Ne gasite škole, ne gasite selo”. Podsetio je na iskustveno pravilo da se do sada za dve, dve i po decenije ugasilo svako selo u kojem je zatvorena škola. Miloševićevom izlaganju prisustvovao je i profesor Univerziteta u Njukaslu Stiv Kvori, koordinator projekta EU čiji je cilj revitalizacija sela, i tako je počelo poznanstvo koje će narednih meseci, valjda, dati i prve plodove.
Na poziv učitelja obišao je selo, a drugi put je već sa sobom doveo dvadesetak domaćih i stranih eksperata, između ostalih i kolegu Ričarda Simonsa sa Univerziteta u Stirlingu. Na tribini u seoskoj školi, s meštanima su razgovarali o šansama za preporod ovog kraja. Najkraće rečeno, seoske škole viđene su kao nosioci razvoja celih sela. Prevedeno na konkretne stvari: Boljevac treba da postane mesto za odmor u netaknutoj prirodi, s ponudom zdrave hrane i radionicama starih zanatlija…
– Uspeh projekta potpuno zavisi od spremnosti ovih ljudi da realizuju svoje ideje i snove – rekao je tada Ričard Simons. – Najvažnije je, ipak, da izgradimo put jer je bez njega sve mnogo teže. Kada bude izgrađen, uz učiteljevu pomoć krenućemo s poslovima koji će doprineti da se kvalitet života ovde unapredi. –
Pre dve nedelje, krajem maja, u Kruševcu je razgovarano o asfaltiranju puta do sela. A posle, kaže sada učitelj Aca Milošević, valjda će i ostalo… Mališani iz Boljevca danas završavaju školsku godinu. Učitelj u februaru, ili kad su već prosvetni radnici tražili povećanje plata, nije štrajkovao, pa sad raspust počinje na vreme. A juče su njegovi đaci, kao i svakog četvrtka, pešačili šest kilometara do škole u selu Ribare. Tamo, po rasporedu, imaju jedan čas veronauke i dva engleskog, a predavači ovih predmeta, mladi ljudi, ne dolaze u selo. Daleko im i zabačeno…

(Izvor: Blic, jun 2011)