Dela humane žene

Njeno ime nalazi se u monografiji Zrenjanina i postala je poznata po velikim delima
Oko nas nečujno koračaju ljudi. Žive u sopstvenoj senci. Tiho nose svoju tugu, bedu, nesreću, a mi ih ne primećujemo. Ovako Ana Vasičin, humanitarka sa 40 godina staža, opisuje vreme u kom živimo.
Rođena u Zrenjaninu, odrasla je u trošnoj kući u kojoj ničega nije bilo dovoljno.
– Osim ljubavi – ispravlja se Ana (50). – Moji roditelji bili su obični radnici, ali časni ljudi. Imali su nas četvoro dece. Živeli smo unemaštini, gotovo da nismo imali šta da jedemo… Ali podarili su nam ljubav, verovatno je ona formirala moj karakter.
Danas kad čujete da neko ima želju da pomogne drugome, verovatno pomislite da je lud ili, možda, glup.
Pa ko još razmišlja o sudbini onog presamićenog čoveka preko kontejnera? Da li smo uopšte sposobni da razumemo nesreću koja ne pogađa nas?
Ana nije takva, ona mari za druge, dira je tuđa sudbina.
– Stvari koje su nam drage bez interesa čine nas bogatim – kaže.
Još kao sedmogodišnja devojčica bila je svesna kase solidarnosti. Ona i nekolicina drugara išli su od vrata do vrata i prikupljali prilog za najugroženije. Nakon toga postala je aktivna članica Crvenog krsta, a onda i mnogih drugih udruženja. Njeno ime nalazi se u monografiji grada i postala je poznata po velikim delima. Danas je aktivna u više od 50 humanitarnih organizacija, ali pomaže i mimo njih.
– Ne brojim akcije jer brojke nisu važne, bitni su ljudi. Pronalazim ljude na autobuskim stanicama, u bolnicama, čekaonicama… Život me je naučio da ne okrećem glavu pred tuđom nesrećom. Hvala Bogu da je tako.
– Imam dokaz koliko je svet surov. Jednom davno tražila sam jednokratnu pomoć, odbili su me s rečenicom da sam mlada i apsolutno sposobna za rad. Dotukle su me te reči. Rešila sam da više nikada ne tražim pomoć, ali da ne zaboravim one kojima pomoć treba.
Obožavala je knjigu, lako je pamtila sve što bi pročitala. Nakon srednje škole, otišla je u Beograd i upisala tehnologiju.
– Fakultet sam završila uz ogroman napor. Živela sam u studentskom domu, egzistirala zahvaljujući studentskom kreditu i stalno tragala za novim poslovima. Svašta sam radila preko Omladinske zadruge, čuvala decu, spremala tuđe kuće… A onda sam, s diplomom u rukama, punih deset godina čekala na posao u struci – priča i pominje da je nakon dugog tapkanja u mestu počela da radi kao profesorka u Srednjoj hemijskoj školi „Uroš Predić“.
Nemaština ju je pratila kroz čitav život. Jeziva borba sa golom egzistencijom bila je njena svakodnevica. Ali, nikada nije odustajala od humanitarnog rada. Uvek je pronalazila načine, snage i ljubavi za druge. U brojne plemenite akcije uspela je da uključi više od 10.000 Zrenjaninaca. Znajući za njenu misiju, retko ko bi je odbio za pomoć.
U 25. se udala. Rodila je dva sina, Dragana (25) i Igora (21).
– Razočarala sam se u brak. Razišli smo se posle pet godina zajedničkog života. Uzela sam decu i vratila se u porodičnu kuću. Od tog trenutka ja sam samohrana majka – priča.
– Nikada više nisam volela.
Borba se ponovo nastavlja. Radila je u jednom danu četiri različita posla, samo da bi prehranila sinove.
– Molila sam boga da mi da snagu – priča.
A onda se dogodila 2006. godina. U tih 12 meseci suočila se sa ozbiljnim zdravstvenim problemima i velikom tragedijom – izgubila je najmlađu sestru.
– Naglo se razbolela naša Slađa, odnese je bolest začas. Nikada pre nije bolovala. Još nismo došli sebi – priča.
Ana se u mladosti ozbiljno bavila sportom. Trenirala je atletiku, padobranstvo… Bila je zdrava žena, praktično bez zdravstvenog kartona. Lekari su joj prelomne 2006. godine otkrili apsces (lokalna gnojna upala koja može da se razvije u potkožnom tkivu.). Igrom nesrećnih okolnosti, naizgled bezazlena stvar, prerasla je u ozbiljan problem.
– Našla sam se na ivici života i smrti. Umesto jedne intervencije, preživela sam 11 teških operacija. Kada je došla na red i nova, 12 totalna anestezija, nisam znala da li ću se probuditi – priča.
Probudila se. Njeno telo bilo je u šavovima.
– Teško sam podnela sve to. Ali uzdala sam se u boga. Zahvalna sam mu što me je podigao i što i dalje mogu da pomažem drugima.
Ali, u istoj toj godini desila se i jedna lepa stvar, njen stariji sin je postao prvak sveta u grafičkom dizajnu. Pobedio je na međunarodnom konkursu i osvojio je prestižnu novčanu nagradu.
Zahvaljujući nagradi, iz malog trošnog doma preselili su se u veću, kvalitetniju kuću. Konačno su stekli pristojne uslove za život.
– U našoj novoj kući sada imamo „sobu za druge“. Tu odlažemo sve ono što skupimo za druge. Kad je napunimo, onda to šaljemo na prave adrese – priča.
(Izvor: Blic žena, avgust 2010)