Legenda ivanjičkog porodilišta

Tokom svog radnog veka babica pomogla da na svet dođe 4.126 beba
Babica Anica Lugić za četiri decenije službovanja obišla je svaki pedalj ivanjičke opštine, pešačila i po 30 kilometara da bi na svet donela bebe, porađala u sanitetu, u nemogućim uslovima i postala heroj male varoši.
Njena dela u nekoliko navrata proglašavana su za najplemenitija, a nosilac je i priznanja “Septembarska plaketa grada Ivanjice”. Na svet je donela 4.126 beba, a mnoge od njih nose njeno ime.
– Uvek sam radila po savesti, najbolje što sam mogla, znala i umela, vođena jednostavnim osećanjem da čoveku pomognem. Nikako nisam želela da od sebe pravim heroja jer čovek ne može uvek biti heroj, ali mora uvek da bude čovek – kaže Anica.
Počela je da radi jako mlada, odmah po završetku škole. Prvo radno mesto bilo joj je u seoskoj ambulanti Devići. Tu se pročulo da je došla sestra koja zna da porađa. Prvo babičko krštenje imala je na dva sata pešačenja od ambulante. Žena u slami, a pored nje tek rođeno dete. Porađala je na volovskim kolima, putu, livadi, štali… Nikada nije znala gde ide i šta je čeka.
Sredinom novembra 1981. godine tadašnja Jugoslavija čula je za babicu Anicu Anku. Sneg je zavejao Ivanjicu i okolne krajeve, praktično odsekao varoš od sveta.
– U porodilište je došao mladi čovek i zatražio pomoć za svoju suprugu, koja je imala 23 godine i već dvoje dece. Znalo se da su oba njena porođaja bila teška i komplikovana. Trebalo je opet da se porodi, a zbog zavejanih puteva nikako nije mogla da dođe u grad. Šef me pozvao telefonom, iako sam taj dan bila slobodna i krenula sam put sela Bratljevo, udaljenog od Ivanjice 26 kilometara – priča Anica.
Smetovi su dostizali visinu od 1,5 metra, hodala je prečicama kako bi brže stigla. Preko brda, jaruga, potoka, upadala je u sneg do pojasa. Srećom, susrela ih je grupa seljana koji su išli u istom smeru, smenjivali su se jedan po jedan, pravili joj prolaz. U kuću je ušla nakon šest sati hoda, nešto pre ponoći. Nije bilo struje, a ni tekuće vode. Anica je stigla na vreme.
Sam porođaj zaista težak, uz svetlost sveća i petrolejke završen je uspešno po dete tek idućeg dana. Onda su nastupile komplikacije jer je majka obilno krvarila. Prepuštena sebi, Anica je shvatila da jedino od njene brzine, uspešnosti i hrabrosti zavisi hoće li ova majka preživeti.
– Strašno je to kada se čovek nađe sam i sam mora da odluči. Svesna sam bila da nema izbora, nema kolege ni doktora da mi pomognu. Nedostatak sreće je mogao da bude tragičan. Obuzela me je panika koju nisam smela da pokažem. Nisam imala izlaz, obavila sam jednu tešku akušersku intervenciju. Spasla sam život Ilinki Popović. Istim putem sam se vratila u Ivanjicu sa njenim suprugom da mu dam lekove – priča legenda ivanjičkog porodilišta koja je sada u penziji.
Pamti lepe dane, nasmejane očeve, uplakane i srećne majke. Zahvaljivali su joj se na razne načine, donesu kafu, sok… Majke su svojim devojčicama davale ime Anica. U toku noći u porodilištu je porađala po 20 žena, plakalo je 20 beba. Radila je sama, jer je lekar dolazio samo kada su hitni slučajevi. Otkad je u penziji retko odlazi tamo.
– Retko obiđem ono tužno porodilište. Nekada je bilo i do 400 porođaja godišnje, sada petnaestak hitnih slučajeva. Ne čuje se plač beba, žamor majki. Za mene je to strašno! Drugo je vreme bilo tada, nije bilo ovoliko bolesti – kaže babica Anica.
Kada je krenula u penziju, iza sebe je ostavila čitavu vojsku. Danas živi mirnim penzionerskim životom, čuva svoje unuke, bavi se baštom. Okružena ljubavlju svoje porodice, sinom Milanom, koji je internista, i ćerkom Danicom, koja je krenula majčinim stopama zaražena prvim plačom tek rođenog deteta.
Dača babica je od majke nasledila toplinu, skromnost, stručnost. Imala je tu sreću da joj majka bude koleginica. Srce joj greju unuci i podvizi tokom četiri decenije rada. Kada prođe ulicom, prolaznici joj skidaju kapu i pozdravljaju je. Voljena je i uvek rado pominjana.

(Izvor: Blic, septembar 2011)