Prvi slepi majstor džudoa

Mladić voljom i radom pobedio hendikep
Podmukla bolest nije ostavljala nikakvu šansu. Iz godine u godinu sve je manje video i kada je Bojan Nešković bio u petom razredu škole njegove oči su prepoznavale samo trag svetlosti. Sa jedne strane je bila retinopatija pigmentoza koja je donela mrak, sa druge strane dečak koji je rešio da taj mrak pobedi. A jedino što mu je stajalo na raspolaganju bili su čelična volja, ogroman rad i upornost. I isplatilo se.
Bojan je rođen pre 27 godina u Ljuboviji i sa porodicom je živeo u Bratuncu odakle su morali da pobegnu ratne 1992 godine – prvo u Čačak, a potom u Beograd. Nakon završene srednje škole gde je izučio za fizioterapeuta, upisao je Defektološki fakultet a posle diplomiranja, na Visokoj sportskoj i zdravstvenoj školi u Beogradu upisuje stručno usavršavanje za trenera gde je prošle godine stekao zvanje operativnog trenera džudoa. To mu je omogućilo da se bavi trenerskim poslom – trenira slepe džudiste, a osnivač je i Džudo udruženja slepih, prve organizacije takve vrste u Srbiji. Autor je knjige «Sport lica oštećenog vida» koja je deo obavezne literature na beogradskom Fakultetu za sport i fizičko vaspitanje, a pre mesec dana postao je prvi slepi majstor džudoa u našoj zemlji i regionu. I pored svega toga Bojan je nastavio sa školovanjem – trenutno studira računovodstvo i reviziju na Ekonomskom fakultetu.
– Ja život živim punim plućima. To što se dogodilo morao sam da prihvatim i da se prilagodim. Poenta je da se čovek bori, da se nikad ne preda i da ne padne. Slepi ljudi se povlače u sebe, zatvoreni su, nekomunikativni. U mom društvu mnogi i ne primećuju da ne vidim zbog mog funkcionisanja. Upravo baš zato što ne vidim, ja se trudim da taj hendikep što manje utiče na moj život – priča Bojan čija energija i volje bi se mnogi zdravi postideli.
Kao aktivan sportista i reprezentativac Srbije učestvovao je na Svetskim igrama za invalide u Turskoj, a veoma dobar rezultat postigao je na Evropskom prvenstvu u džudou u Velikoj Britaniji. Ovaj sport
– Džudo je nešto sa čim ću se sigurno baviti celog života , što kao takmičar, što kao trener. Otkako sam ga otkrio pre pet godina ta strast me ne napušta. U početku nisam ni znao da slepi mogu da se bave sportom, a onda sam naleteo na članak o prvom slepom džudisti na svetu Bobu Hunu i odmah sam sa bratom otišao u džudo klub «Mladost»u Zemunu i zahvaljujući velikom razumevanju trenera Srbislava Pantića sve je krenulo kako treba – kaže Bojan i ističe kako ogromnu podršku ima u mlađem bratu Dejanu koji je takođe odličan džudista.
– Radili smo zajedno, trudili se i posle sedam meseci treninga došao sam do zelenog pojasa. Kasnije su se i drugi članovi kluba oslobodili i počeli da rade sa mnom. Znate, ljudi imaju strah u prvom kontaktu sa slepima, a džudo je jedan od retkih sportova gde slepi ljudi mogu biti ravnopravni sa onima koji vide! I nije mi toliko prioritet da se takmičim, bitnije mi je da sam prisutan u ovom sportu koji me je potpuno okupirao, naročito kao trener – napominje Bojan koji trenutno slepe džudiste trenira na Fakultetu za sport i fizičku kulturu, a pripremao je i kandidate za policijsku akademiju. Bio je angažovan i na mnogim projektima iz oblasti specijalne edukacije i rehabilitacije ljudi sa oštećenim vidom i osnivač je Servisa za tiflološku podršku Beograd.
Međutim, još jedna strast okupira ovog svestranog mladog čoveka. U poslednje vreme je otkrio ples i već je savladao latino i standardne plesove i to uz pomoć Jelene Pocrnić , takođe devojke oštećenog vida, koja je, uprkos hendikepu, jedna najboljih plesačica «Beodensa». Njih dvoje su najbolji dokaz da je moguć život i iza tamnih naočara. I to punim plućima, što bi Bojan rekao.
Miodrag Kastratović, predsednik plesnog kluba «Mladost» jedan je od ljudi za koje Bojan kaže da su mu mnogo pomogli. Bojan trenutno u prostorijama ovog plesnog centra u Resavskoj ulici realizuje treninge džudoa jer su mu tamo obezbedili prostor i strunjače. Inače, Miodrag se na svaki način angažovao oko Bojanovog odlaska na Evropsko prvenstvo u Britaniju novembra prošle godine i tamo je išao kao njegov pratilac.
– Sjajan je momak i veliki radnik. Krenuli smo od nule, dugo smo radili na motorici i kondiciji i stigao je rezultat! – kaže Miodrag.

(Izvor: Ranko Pivljanin, Blic, mart 2012)