Cvećem protiv svakodnevnice

Domaćica najlepše terase
Penzionerka Bosa Marjanović, s ljubavlju, svakodnevno se i predano stara o cveću na svojoj terasi. Zbog toga šestu godinu za redom beogradsko Javno preduzeće „Zelenilo“ njenom balkonu dodeljuje titulu najlepšeg u prestonici. Njen uspeh, međutim, kako ga ona vidi, nije u tom priznanju nego u očiglednoj motivaciji koju je dala svim svojim komšijama. Nakon što se Bosa doselila u čukaričku ulicu Milana Jovanovića broj 10, pre petnaest godina, proleće za prolećem, njene komšije počele su da doteruju svoje terase, te je danas cela ulica pod Bosinim uticajem procvetala.
S proleća, kažu, zbog nadaleko čuvene Bosine terase na voždovačkoj pijaci nestašica je u rasadnicima cveća, a sam kraj sve je lepši.
„Ponosna sam što sam inspirisala ljude da i sami uređuju svoj prostor. Jer zgrada bez cveća je beživotna i čini naše svakodnevne brige još sumornijim. Cveće nam ulepšava život. Pa, pogledajte, nema nijedne manifestacije, nijednog događaja, niti priredbe bez cveća. Zato uživam kad moje komšije, ugledajući se na moju terasu, ulepšavaju svoj prostor, pa tako i život, koji je, inače, pun problema, politike, sumornih tema.“
U svom rodnom gradu Sarajevo, odakle je došla pre 15 godina, kako kaže silom prilika, Bosa je imala dvorište i baštu punu retkih primeraka zelenila i cveća. U Beogradu se snašla i na terasi na kojoj uzgaja sedam vrsta cveća. Kad napolju zahladni Bosina se bašta seli unutra. Unutra ima još pet vrsta sobnog cveća. Iako voždovačka pijaca zbog nje dobro posluje na proleće, Bosa svoje cveće i zemlju kupuje čak kod Užica. Ne mrzi je da do sela Gorjan odlazi svakog 1. marta, kupuje u rasadniku zbog koga je, kaže, davno obišla pola Srbije da ga nađe, pa kod kuće ofarba svoje bele žardinjere i iznova pripremi svoj balkon za bujicu cvetova.
„Moj muž nije bio neki poseban zaljubljenik u biljke, ali je uz mene postao. On sad u svemu učestvuje sa mnom. A ja, svaki dan im pričam, negujem ih, kao što frizeri, pedikiri i manikiri neguju lepe devojke. Čitala sam da cveće voli da mu se priča i peva i shvatila da je to istina. To su živa bića koja nam ulepšavaju život i oplemenjuju ga. Zbog tog pozitivnog uticaja koje cveće može imati na čoveka, moj muž i ja, od aprila do jeseni i jedemo na terasi.“
Bosa je u svom kraju poznati savetodavac za negovanje biljaka. Na konkurse „Zelenila“ prijavljuju je komšije, na koje je uticala, a posebno je ponosna na poznanstva i prijateljstva koja je stekla zahvaljujući svom cveću.
„Lepe biljke mame osmehe ljudima. Možete li zamisliti koliko sam ja srećna kad vidim osmehe ljudi koji pogledaju u moju terasu, a do sekund pre toga su delovali slomljeno od briga? Pa, kad vidim malu bebu u kolicima, koja jedva govori, ali taj trenutak sreće izmami joj radost i uzvik-cveće!“
Bosa kaže da pati što drugi gradovi u Evropi, koji nisu arhitektonski tako lepi niti imaju dve reke kao Beograd, deluju lepše od naše prestonice ili drugih gradova u Srbiji samo zato što njihovi stanovnici imaju volje da uzgajaju cveće po svojim dvorištima i terasama.
Njene komšije pričaju kako Bosa očas posla, a sva srećna sređuje i dvorište zgrade. „Ništa to meni ne smeta“, kaže ona. “Jer ako su nam terasa, dvorište, grad i zemlja lepi, pa i mi smo, onda, zdravi ljudi.“

Dragana Perić
(2009)