Moć prijateljstva

Teško bolesnom desetogodišnjem dečaku u kolicima sused penzioner najbolji je prijatelj, učitelj i jedni prozor u svet

Čedo Karanović je čovek koji je uprkos brojnim sopstvenim nedaćama smogao snage da dane i godine provodi sa dečakom vezanim za kolica ne bi li mu na trenutke olakšao život. Njegovom desetogodišnjem prijatelju Čabi Doharu, na rođenju su oštećeni kukovi i butna kost. Operacija, koja je trebalo da mu još kao bebi pomogne da prohoda, krenula je loše toliko da je Čaba zamalo ostao i bez vida. Lekari su mu predviđali veoma kratak život, a teški trenuci prouzrokovani njegovom bolešću gorko su uticale na njegovu porodicu. Nakon što je njegova mama napustila porodicu i Čaba ostao sa bakom Marijom i ocem Jozefom, desila se i jedna velika, lepa prekretnica u njegovom dečjem životu punom problema.
U Čabin komšiluk u Zrenjaninu, naime, doselio se Čedo, tada već penzioner, koji je i sam bio prinuđen da svoj život gradi iz početka kada je s porodicom pobegao iz ratom zahvaćenog sela Krnjeuša kod Bihaća. Čedo i Čaba postali su prijatelji, a njihova veza je na neobičan način postala pokretač Čabinog napretka. Svakodnevno drženje pretvorilo se u ljubav, uz koju su bez preteranog napora savladavali zadatke do tata preteške za dečaka.
– Kada sam se doselio ovdje Čaba je imao šest godina i nije uspjevao ni vodu da popije sam. Vidio sam da je dijete nemoćno. Polako smo učili razne stvari. Sada umije mnogo toga da uradi bez tuđe pomoći – priča Čedo.
Nakon neuspele operacije, lekari su Čabinim roditeljima preporučili da dečaka smeste u jednu od institucija za decu sa posebnim potrebama. Otac Jožef bio je uporan, a sada, kako kaže, šezdesetpetogodišnji Čedo provodi više vremena sa njegovim sinom nego on sam:
– Nerazdvojni su drugari, mnogo se vole, a Čeda ga svemu uči.
Iako je po profesiji vozač i nikada nije bio u ulozi učitelja osim u roditeljskim obavezama sa sinom i ćerkom, a sada već i sa troje unučadi, Čedo uspešno uči Čabu da pripoveda priče i recituje pemice.
– Nevjerovatno brzo uči, zaista! Koga voli, tog neizmjerno sluša. I ko se s njim igra, naravno. Veoma je umiljato dijete i s njim ništa nije teško. Ali, opet, učim ga pjesmicama, onim kratkim, koje može brzo da pamti. Čitam mu priče koje mu se sviđaju. On je veoma bistar dječak, brzo uči i sada već govori oba jezika-i maternji mađarski i srpski. Osim toga duhovit je i dosta se smijemo zajedno – opisuje druženje Čedo.
Osim što mu prenosi znanje, Čedo je svom prijatelju, takođe, prozor u svet i priručnik za život. Njihove igre, kako ih on opisuje, najvećim se delom svode na to da stariji drugar opisuje mlađem kako se deca igraju, šta ih čini sretnim, a šta nesretnim, šta vole, a šta ne vole da rade, šta ih zabavlja, a šta umara.
– Čabika voli kad mu se neko posveti. Voli društvo i malu djecu. Umiljat je toliko da čovjek ne može da ga ne voli. Moja porodica ga smatra svojim – kaže Čedo.
Nakon mnogo godina, ipak, Čabin život i njegov napredak postali su odgovornost, ne samo porodice Dohar, nego i njegovog dobrog komšije. Ali, to što bi svako običan primetio, Čedo ne primećuje. Možda zato što je posebnog kova, osoba puna solidarnosti koja živi da vidi druge srećnim.
– Ma, kakva obaveza, to je moja dobra volja i ljubav. Od srca želim da provodim svakim trenutak s njim i sve bih dao da mu pomognem. Bio bih najsrećniji čovjek na svijetu kada bi on stao na noge. Ponekad mi je teško, jer brinem za njega. Razmišljam o njegovoj budućnosti, da mi ga je vidjeti da stane na noge…- setan je Čedo.
Njihovo neobično prijateljstvo privuklo je nedavno pažnju meštana, pa su mnogi odlučili da i sami pomognu. Posebno nakon posete komšinice Edit Jung, koja trenutno živi u Nemačkoj i radi na Dečijoj klinici u Frankfurtu. Edit je, naime, lekarske nalaze Čabinog stanja predočila konzilijumu te bolnice, koji je, potom, zaključio da bi operacija bila moguća, sa povoljnim šansa da Čaba ozdravi. Samo što bi ta spasonosna operacija i oporavak koštali 50 hiljada evra, što je za skromnu porodicu Dohar nedostižna suma. Pre svih, pomoć je ponudila lokalna samouprava Zrenjanina, ali to nije dovoljno. Zato nas, na kraju, razgovora Čedo moli da napišemo „koliko je Čaba predivan dječak da bi dobri ljudi požurli da mu pomognu“.
– Nismo dobili još potvrda ni poziva od ljudi koji bi htjeli da mu pomognu, pa se samo plašim da je, na žalost, malo dobrih ljudi na svijetu. Ponekad me uhvati strah od te pomisli. Ja bih mu sve dao, i hoću, ali od ovo malo penzije, mnogo mu ne znači – očajan je Čedo od pomisli da ne može da učini još, ne shvatajući retkost i veličinu dela koja je već učinio.

Dragana Perić
(2008)