Kratka biografija:
Diplomirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, na odseku za filmsku i TV režiju. Režirao je mnoge od velikih naslova domaće kinematografije i radio sa najpopularnijim scenaristima. Istakao se kao koreditelj na 56 epizoda i kao reditelj na 34 epizode, domace serije Bolji Život.
Mihailo Vukobratovic živi i radi u Beogradu. Ostvarenja: Stižu dolari, Porodično blago, Srećni Ljudi, Policajac sa Petlovog Brda, Otvorena Vrata, Nije Lako sa muškarcima, Bolji život i dr.

1. Ko su bili heroji vašeg detinjstva i mladosti?

Vrlo rano sam se u životu susreo sa jednom deeeebelom knjigom. Naslov je bio Zbornik narodnih heroja… Moji dotadašnji heroji, poput Krcka Oraščiča, neumornog borca za prava i slobodu poljskih miševa  tlačenih od pacovskog kralja Antracita, nekako su bili dovedeni u sumnju. Ta količina stvarnih ljudskih bića pretvorenih u institucije mi nije išla u glavu. Zar je moguće da jedam mali narod ima zaista toliko heroja, pitao sam se sasvim neartikulisano. I nekako intuitvno sam odbacio tu inflacionu ponudu od više stotina ili hiljada heroja, ne sećam se dobro, i spas potražio u mašti. Tako su moji heroji u detinjstvu, pored pomenutig Krcka, postali Vinetu, Til Ojlenšpigel, Haklberi Fin, Beli očnjak, Mobi Dik… Mnogo kasnije otkrio sam Malog Princa, Jozefa K. , Mersoa… A još mnogo, mnogo kasnije Antoana Doanela i Savu Mrkalja.

2. Šta je za vas danas definicija heroja?

Definicija je istovetna negdašnoj, promenili su se protagonisti. Herojstvo danas je, u stvari, sposobnost da u ovom otuđenom i surovom svetu jedinka uspe da zadrži u sebi i iskaže javno ključne elemente ljudskosti a da ne očekuje ništa za uzvrat. To je toliko retko i nestvarno da bi ona debela knjiga iz mog detinjstva danas imala tek nekoliko stranica. Ako ne i tek jednu.

3. Da li lično poznajete nekog za koga biste mogli da kažete: to je moj heroj, i zašto?

Za mene je danas istinski heroj, u stvari, neprepoznatljiv. On ne traži ništa, ništa ne očekuje, ponaša se isključivo u skladu saličnim visokim moralnim načelima i stoga je socijalno nevidljiv. To je danas svaki običan, takozvani mali čovek, koji uspeva da živi pošteno, vaspita decu, poštuje druge. S toga i nije pristojno obelodaniti njihova imena, oni bi se ozbiljno naljutili.

4. Koja je najvažnija osobina heroja u današnjem dobu?

Skromnost i čestitost.

5. Da li su pravi heroji dovoljno zastupljeni u medijima, i ako mislite da nisu, kome se, umesto njima, poklanja pažnja?

Naravno da nisu. Medijima su važniji razvodi, skandali, donji veš, ručne i nožne narukvice, crveni tepisi, „event“- i, partiji, silikoni i svi drugi atributi potrošačkog i postpotrošačkog društva kome tpliko čeznemo da pripadamo. Heroji se, međutim, zbog toga uopšte ne uzbuđuju. Nijma je u prirodi da ostanu anonimni za široku populaciju, dovoljno im je što ih eventualno prepoznae najuže okruženje. Da nisu takvi ne bi ni bili heroji.

6. Kako postati i ostati heroj i kako živeti životom heroja?

Iskreno, ne znam. To bi valjalo pitati gde treba. Na pravoj adresi.

7. Vodimo li dovoljno računa o svojim herojima?

Nije li isuviše naivno očekivati da društvo vodi računa o onima koje i ne prepoznaje kao posebnosti?

8. Da li ste vi bili nečiji heroj?

Ako i jesam ne znam. I ne želim da saznam. Kada bih tako nešto saznao, čak samo naslutio, postojala bi velika opasnost da se uzoholim. Ja sam samo jedan sasvim običan čovek.

9. Da li su nam danas potrebni heroji i zašto?

Da. Heroji su uvek potrebni. Oni su paradigma ljudskosti i stoga jao društvu koje ih nema. Danas u opštem rasapu duhovnosti, morala, etike, principijelnosti, heroji su potrebniji možda i više nego nekada.

10. Vaša poruka junacima i posetiocima sajta Moj heroj?

Ne očekujmo od sebe da budemo heroji, pokušajmo da budemo ljudi u pravom smislu te reči.