Jednoglasan je zaključak da je „najzaslužniji za razvoj vazdušnog saobraćaja na ovim prostorima“.

Smatraju ga osnivačem „Aeroputa“, prve nacionalne kompanije za vazdušni saobraćaj. Ali je Tadija Sondermajer, ustvari, veliki rodoljub čija su dela zaboravljena. Osim legendarnog leta Pariz-Bombaj-Beograd 1927. godine, zbog koga je ova kompanija opstala, Sondermajer, zaslužuje herojske epitete i zbog svojih podviga u oslobodilačkim ratovima. Rođen je u Beogradu, 19. februara 1892. godine. Maturirao je 1910. godine u Drugoj beogradskoj gimnaziji, a potom započeo studije u Nemačkoj, na arhitektonskom odseku Tehničkog fakulteta. Njegov otac, dr Roman Sondermajer, Poljak, došao je u Srbiju 1886. godine, bio je pukovnik i prvi hirurg srpske vojske. Oženio se Stanislavom Đurić i s njom dobio četvoro dece, koje je krstio kao pravoslavne Srbe.
Tadija Sondermajer je svoje herojstvo najpre pokazao kada je kao mladić, po objavi Prvog balkanskog rata napustio studije u Nemačkoj i prijavio se u Srpsku vojsku kao dobrovoljac. U avijaciju je ušao 1916. godine i za nekoliko meseci završio je izviđački kurs kod Soluna, te iste godine prešao u eskadrilu u Vertekopu. Na frontu je, pored izviđačke službe, vežbao da sam upravlja avionom i za kratko vreme dobio zvanje vojnog pilota, ali ga je bolest omela u namerama da bude samostalan na frontu. Zbog malarije je smešten u bolnicu u Francuskoj iz koje je pre vremena „pobegao“ i javio se u Školu akrobacija u Pou. Potom je završio i Višu školu gađanja u Kazou, nakon čega je tražio da bude upućen u jednu lovačku grupu na francuskom frontu da bi se u usavršio za Solunski front. Početkom marta 1918. upućen je u najbolju lovačku grupu „Roda“, koja je obavljala je najteže borbene zadatke na ratištima Zapadnog fronta. U jednoj borbi, kada se vraćao u eskadrilu sa ispražnjenim mitraljezom, Sondermajera su nad neprijateljskim linijama napala tri nemačka lovca. Spasao se akrobacijama. Postao je vođa patrole, a onda se pri povratku sa leta, 21. maja, kada je u prepodnevnim satima oborio nemački avion, njegov avion zapalio a on teško povređen.
Nakon rata je na Višoj aeronautičkoj školi u Parizu stekao diplomu aeroplanskog inženjera, pa se po povratku u Beograd angažovao na širenju aeronautičkih ideja i osnivanju i razvoju civilne avijacije. Tako je postao prvi vazduhoplovni inženjer u zemlji i jedini pilot-lovac koji je aktivno učestvovao u francuskoj avijaciji na Zapadnom frontu u Prvom svetskom ratu.
Osnovao je Aeroklub Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i bio dugogodišnji potpredsednik ovog kluba, na čijem čelu je bio princ Pavle. Iako se u analima upadljivo malo pominje njegovo ime, tamo gde je ono, ipak, ispisano, stoji jednoglasan zaključak da je bio „ključna ličnost u osnivanju Društva za vazdušni saobraćaj Aeroput“ 1927. godine i da je „najzaslužniji za razvoj vazdušnog saobraćaja na ovim prostorima“.Bio je direktor „Aeroputa“ od osnivanja društva do početka Drugog svetskog rata i to je jedini period njegovog života kada je i tretiran prema zaslugama.
Nesporno mu se pripisuju i zasluge za očuvanje ove kompanije kada je po osnivanju stao upis akcija i kada je „Aeroput“ bio na ivici propasti. Tadija Sondermajer odlučio je, naime, da obavi epohalni, do tada neviđen, let, kojim je postao uvaženo ime u svetskom vazduhoplovstvu. Let avionom “Potez 25″ od Pariza do Bombaja i nazad, do Beograda, od 20. aprila do 2. maja 1927. godine prethodio je čuvenom letu Čarlsa Lindberga od Njujorka do Pariza. Posle 14.800 kilometara, četrnaest etapa i jedanaest dana putovanja, Sondermajer je zajedno sa pilotom Leonidom Bajdakom sleteo u Beograd. Prvi takav, hrabar, a opet marketinški potez u vazduhoplovnoj industriji, ispostavilo se, bio je više nego uspešan. Više od 30 hiljada Beograđana dočekalo je heroje o kojima se danima govorilo, a za tri naredna meseca, upisano je isto toliko akcija „Aeroputa“. Zbog toga je i pravno, od 17. juna 1027. godine, Društvo počelo da postoji.
Tadija Sondermajer odlikovan je najvećim srpskim, jugoslovenskim i francuskim odlikovanjima: Karađorđevom zvezdom sa mačevima, zlatnom i srebrnom Medaljom za hrabrost, Albanskom spomenicom, francuskim Ratnim krstom, Legijom časti i Ordenom oficirskog reda i brojnim mirnodopskim odlikovanjima za zasluge u razvoju jugoslovenskog vazduhoplovstva… Redak je Srbin koji je jedanaest godina, od 1935. do 1946. bio u potpredsedništvu Međunarodne vazduhoplovne federacije FIA.
Nove vlasti, ipak, nisu oprostile ovom vrhunskom pilotu to što je tokom Drugog svetskog rata ostao u Beogradu i njegovu saradnju sa dvorom, iako je 15. oktobra 1944. godine učestvovao u borbama za oslobođenje Beograda. Nije pomoglo ni to što se 23. oktobra prijavio vlastima kao pilot dobrovoljac. Dva dana kasnije je uhapšen. Oslobođen je posle godinu dana, vraćena su mu građanska prava, ali više nije leteo. Posle smene vlasti sve što mu je bilo dozvoljeno da radi je honorarno službovanje u građevinskom preduzeću „Polet“.
Nakon toga, dobio je samo još jedno priznanje, 1967. godine kada je rukovodstvo Jugoslovenskog aerotransporta, nekadašnjeg „Aeroputa“, odlučilo da mu dodeli buket od 40 ruža (koliko je godina prošlo od kada je preleteo jedan od najčuvenijih letova u istoriji vazduhoplovstva) i novčanu nagradu u visini od nekoliko prosečnih plata. Umro je 10. oktobra 1967. godine, u četrdesetogodišnjici od osnivanja do danas jedinog srpskog avio prevoznika.
Na osamdesetogodišnjicu osnivanja, rukovodstvo „Jat Ervejza“ pokrenulo je inicijativu da se jedna od beogradskih ulica imenuje po ovom velikanu srpskog vazduhoplovstva. Ali taj postupak nije odmakao od inicijative.

Dragana Perić
(2009)