Domovini je ostavio sve što je imao, a sahranili ga srpski studenti koje je ceo život pomagao, kao i vojsku i pozorište

Iako prognan iz Srbije od strane Karađorđevića, osporavan od Obrenovića, bez prava da bude sahranjen u domovini, Velimiri Teodorović, nepriznati sin kneza Mihaila Obrenovića ostavio je Srbiji sve što je imao. Redovno je finansirao srpsku vojsku, slao pošiljke svinja borcima u ratu protiv Bugarske, školovao je srpske studentne u Minhenu, osnovao danas poznati hor “Srbadije”, a testamentom je “Kraljevini Srbiji kao jedinom nasledniku” ostavio 1,8 miliona dinara u zlatu i imanje u Rumuniji sa željom da se osnuje zadužbina “Velimirijanum”. Zadužbina je trebalo da se bavi unapređenjem nauke, umetnosti, industrije, trgovine i zanata u Srbiji, tako što će da školuje mladež i potpomaže poslovanje još nerazvijene privrede. Među stipendistima su se po prvi put u istoriji Srbije našli i glumci, kao znak sećanja na Velimirovog oca, osnivača Narodnog pozorišta, koje je i sam Teodorović često finansirao.
O nesuđenom princu, međutim, nema reči među zvaničnim spisima o zadužbinarima ni danas. Prvi upravnik ”Velimirijanuma” bio je predsednik Državnog saveta Nikola Pašić, pa je njegova zadužbina uspevala neko vreme da se održi. Pripadala joj je zgrada u Beogradu u Ulici svetog Save broj 11, pored hotela „Slavija“. Na zgradi je u bakru biloiispisano ime zadužbine, kojeg danas više nema, kao što nema ni Teodrovićevog imena u istoriji.
Do pada Kraljevine, njegova ostavština pomagala je dečjim obdaništima u radničkim četvrtima, raznim društvima građana, Srpskoj kraljevskoj akademiji nauka, Beogradskom univerzitetu, mnogim školama, muzejima, bibliotekama i izdavačkim poduhvatima.
Jedan od retkih istraživača srpske istorije i tradicije koja je u svojoj knjizi „Darivali su svome otečestvu“ pomenula Teodorovića bila je Mira Sofornijević. Ona primećuje da je „sramotno i tužno“ što je o čoveku, koji je sve što je imao ostavio svojoj domovini i koji je za života nesebično pomagao svom narodu, morala da saznaje tek posredno preko knjiga čije je izdavanje podržao, i dovijajući se na druge načine.
Velimir Teodorović, rođen je 1849. godine iz šestogodišnje romanse kneza Mihaila i Marije Berkhauz iz Rogaške Slatine, u kojoj je knez boravio prvi put kada je Marija imala samo šesnaest godina. Knez je u austrijskoj prestonici materijalno obezbedio Mariju i svog sina, koji je najpre nosio ime Viljem, jer je kršten u majčinoj, katoličkoj veri. Očuh, izvesni Šuster, loše je vaspitavao Velimira i trudio se da od svog posinka izvuče sve više i više novca kojeg je knez slao, pa Velimir biva prebačen u Beograd 1857. godine gde uči srpski jezik (do tada je govorio samo nemački), završava osnovnu školu i gimnaziju. Kada je Viljem napunio sedamnaest godina, na zahtev oca prešao je u pravoslavnu veru, na krštenju je dobio ime Velimir, a prezime Teodorović, staro prezime Obrenovića. Kum mu je bio beogradski mitropolit Mihailo. Dalje vaspitavan sa decom državnika i veleposlanika, Velimir je često putovao Evropom.
Mira Sofronijević o njegovom odnosu sa ocem beleži:“ Velimir se razvio u lepog mladića sklonog poeziji i sanjarenju, ali i dobrog jahača i mačevaoca. Što je vreme više prolazilo, dete je sve više ličilo na oca i to ne samo stasom i likom, već i bojom glasa, pokretima i po naravi. Osim drugova koji su ga voleli i cenili, Viljema je kao izuzetno dragu osobu prihvatila i knjeginja Julija (supruga Mihajlova – prim. nov.) i primala čak češće od samog kneza. Knez Mihailo je, međutim, ovo svoje dete, o kome se veoma starao, viđao retko. Obično, kako nam je ostalo zabeleženo, primao ga je uveče u bilijarskoj sali u suterenu starog dvora. Davao bi mu po koji savet u vezi sa učenjem ili odevanjem. Zatim bi mu poklanjao dukat i pružao ruku da je poljubi. Na kraju bi ga poljubio u čelo i time bi audijencija bila završena. Ova kneževa suzdržanost ni u kom slučaju nije bila znak nebrige ili nedostatka osećanja. Knez se plašio da ga preteranom pažnjom ne razmazi. Uostalom, tada se deca nisu mnogo mazila, prvenstveno ne dečaci,“ piše Sofronijevićeva.
U to vreme u Beogradu je Stevan Todorović, slikar i akademik, otvorio svoju „Slikarsku školu“ i od učenika koji su je pohađali obrazovao „Prvu srpsku družinu za gimnastiku i borenje“. Velimir je bio član te gimnastičke družine sve do odlaska u Minhen na studije. Mnogo godina kasnije pomagao je članove ovog društva.
Školovanje je 1867. nastavio u Švajcarskoj u blizini Ženeve, gde ga je otac poslednji put posetio pre atentana u Topčideru 1868. godine. Knez Mihailo je prilikom te posete znao da je izgubljena mogućnost da Velimira prizna za naslednika, jer je bio pred ženidbom sa Katarinom Kostantinović, sa kojom se nadao zakonitom nasledniku. Velimir je od oca na tom poslednjem susretu dobio brilijantski prsten izuzetne vrednosti i lepote. Nakon smrti kneza Mihaila Velimir, zahvaljujući svom kumu mitropolitu Mihailu uspeva da u nasledstvo dobije imanje kod grada Kalafat u Rumuniji i 35 hiljada dukata. Prihode od oba ova imanja koristio je za sve potonje pomoći koje je slao Srbiji iz koje je iste godine prognan. Namesništvo ga je smestilo u Minhen, ali posle studija i jedne neuzvraćene ljubavi Velimir se povukao na imanje kod Tegerinskog jezera. Njegov prijatelj iz prvih dana provedenih u Beogradu, prijatelj iz detinjstva, Živko Radivojević, izneverio ga je i prokockao njegovo imanje, te je Teodorović u tim teškim danima, bio prinuđen da proda čak i prsten koji mu je otac na rastanku poklonio.
Njegovi prijatelji iz društva, studenti koje je pomagao i svi sa kojima se družio bili su godinama proganjani u Srbiji. I Karađorđevići i Obrenovići su ga se dovoljno plašili da mu za života ni u jednom od njegovim mnogih pokušaja ne dozvole povratak u domovinu. Kralj Milan je do te mere prezirao Velimira da je ovaj odlučno odbijen kada se prijavio u dobrovoljački odred u ratu između Srbije i Turske 1876. godine, a sam kralj je o njemu uvek govorio kao o „izjalovljenom pretedentu“.
Imanje u Rumuniji uskoro je dobilo novog upravnika, a sam Velimir je već uživao ugled u evropskim prestonicama, pa se i njegov materijalni status popravio. Nastavio je da podržava vojsku, studente, nauku i kulturu. Do smrti 1898. godine, živeo je sam sa svojim vernim sobarom Teodorom Petkovićem.
Nadao se da će od slika koje njegova zadužbina bude prikupila jednom u Beogradu biti otvorena i galerija moderne umetnosti pod nazivom “Velimirijanum”. To se nije dogodilo, baš kao što ni njegovo ime nije ušlo u spisak slavnih i manje slavnih zadužbinare.
Velimira Teodorovića sahranili su srpski studenti u Minhenu, poslednji među mnogim srpskim studentima koje je podržavao, a članovi zadužbine su tek nakon Prvog svetskog rata preneli njegove posmrtne ostatke iz Minhena na Novo groblje u Beogradu.

Dragana Perić
(2008)